Сваки дијалекат (локални говор) у Србији има неке своје гласовне одлике, и ортоепске (обликовање појединих гласова) и акценатске. Дијалеката и поддијалеката има много, али као књижевна основа узети су источнохерцеговачки (ијекавски) и шумадијско-војвођански (екавски). Међутим, и у областима које захватају ти дијалекти постоје унутрашње разлике, практично од града до града, од села до села.

Свако ко ''има ухо'' за дијалекте увек ће по говору моћи да препозна ко је из ког краја, јер не постоји ниједан локални говор који је скроз ''чист'' од локалних особености.

Не постоји место без нагласка. Постоје само правилне и неправилне употребе акцената, а то је повезано са дијалектима међу којима су у норму српског књижевног језика ушли источнохерцеговачки и шумадијско-војвођански. Они се одликују постојањем сва 4 акцента и 7 падежа, док се неки, попут призренско-тимочког, одликују мањим бројем акцената и падежа, као и великим неправилностима у говору и писању. У нашем језику постоје 4 основна правила за акцентовање речи, али претходно наведени дијалекат их у великој мери крши. Ја сам из Горњег Милановца и ми овде имамо правилно акцентовање речи, као и људи из Чачка, али признајем да извесно отезање речи постоји.