скуп посвећен теми „Ћирилица у информатичком друштву" одржан је у четвртак, 14. априла у Парохијском дому Храма светог Саве у присуству Његове Светости Партијарха Иринеја, Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и бројних званица из јавног и култумог живота.

У организацији Удружења грађана „Кнез Мирослав" овом приликом свечано је отворена изложба ћириличних фонтова „Ћирилица данас - проф. Стјепан Филеки" захваљујући којој ће јавност до краја месеца имати прилику да се упозна са креативним решењима фонта ћириличног писма. Циљ покретања теме о ћирилици у информатичком друштву, представља део деловања Удружења „Кнез Мирослав" у оквиру неговања православних вредности, обнове светиња, заштите култумог блага, као и писмености у Срба.

Подробније о скупу „Ћирилица у информатичком друштву"

Заштита ћирилског писма је наша велика обавеза и дужност, изјавио је патријарх Иринеј на скупу који је био посвећен теми "Ћирилица у информатичком друштву", а коме су у Парохијском дому Храма светог Саве, у четвртак, 14. априла у 19 часова, присуствовале бројне званице из јавног и културног живота.

Том приликом је у организацији Удружења грађана "Кнез Мирослав" свечано отворена изложба ћириличних фонтова "Ћирилица данас - проф. Стјепан Филеки" захваљујући којој ће јавност до краја месеца имати прилику да се упозна са креативним решењима фонта ћириличног писма.
На изложби су такође представљене и Књига и Повеља задужбинарства кнеза Мирослава, које су намењене да овековече дародавце за обнову цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу као и за друга добра дела.

Циљ покретања теме о ћирилици у информатичком друштву, представља део деловања удружења "Кнез Мирослав".
Само Удружење грађана '' Кнез Мирослав'' основано је 2002. године у Београду са благословом Његове светости блаженопочившег патријарха Павла.
Удружење носи назив по кнезу Мирославу, српском племићу за чије име је везан најстарији и најлепши ћирилични споменик српске културе и изузетно вредна богослужбена књига - Миросављево Јеванђеље.
Основано је као нестраначко и непрофитно удружење чији је циљ неговање православних вредности, обнова светиња, заштита културног блага, као и писмености у Срба. Удружење организује културне програме и трибине, пружа помоћ Србима на Косову и Метохији, помаже школовање деце слабијег материјалног стања. Удружење је било суорганизатор манифестације "72 сата књиге" у Храму Светог Саве 2007. године, тродневног представљања Миросављевог јеванђеља, каже се у саопштењу Српске православне цркве.
Председник удружења је г. Веско Драшковић из Београда.
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је помесни епарх цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, посебно се духовно и молитвено стара и о Удружењу грађана ''Кнез Мирослав''.

Поред уваженог професора Филекија, незаобилазан удео у изложбеној поставци имали су и:
• г-ђа Зорица Обрадовић, академски сликар из Београда, која је осмислила идејно решење, и координирала реализацију Књиге и Повеље задужбинарства кнеза Мирослава;
• г. Владимир Ћетковић, академски графичар из Београда, који је осликао иницијале и илуминације за Књигу и Повељу;
• г. Ведран Ераковић, доцент ФПУ (Факултет примењених уметности у Београду) на предмету писмо, који је извео све калиграфске исписе Књиге и Повеље;
• г. Драгомир Ивковић власник атељеа ''Ивковић'' из Новог Сада и рестауратор, који је обликовао ексклузивни кожни повез Књиге и Повеље задужбинарства кнеза Мирослава.

Музички, протоколарно и молитвено скуп је увеличао помесни хор ''Свети Сава'', под уметничким руководством г-ђе Јелене Јеж.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије рекао је да је ћирилично писмо у историји српског народа било просвећујуће и зато се поистовећује са српским народом.
''Ћирилично слово је поделило судбину српског народа откако смо га примили до дана данашњег. Оно је прослављано, али и забрањивано, уништавано и бомбардовано, али је и васкрсавало у својој слободи и слави и отварало нас према свету јер у њему нема искључивости, већ нам омогућава да разумемо своју културу, а на тај начи и друге културе'', рекао је Јоаникије.

Беседу архитекте г. Драгомира Ацовића, испред Удружења "Кнез Мирослав", смо доживели као есенцију и зато је топло препоручујемо.

Међу званицама смо приметили и великог певача г. Здравка Чолића, као и врсног репортера г. Јована Мемедовића. Ово нас је посебно обрадовало, јер они до сада нису превише користили ћирилицу у своме јавном раду. Желимо им срећан повратак својој азбуци.

Београд, 19. април 2011.

Сажетак беседе г. Драгомира Ацовића

Име Кнеза Мирослава зрачи ка нама већ више од 8 векова. Зрачи посредством једне књиге, коју су по његовом налогу исписали и украсили Варсамелеон и Григорије, и која је постала њихово завештање, а наша баштина! Исписали су је онако како се завештање прави: свечано, са вечношћу пред очима, тестаментарно! Не као аутори, већ као сведоци, преносећи Јеванђелистаром запис о истини која је то по себи, која нема аутора јер је старија од свега што постоји, која је извор правде јер друге и нема, која се посредује потомцима онако како је примљена од предака. Ни мање, ни више!

За нас Србе Мирослављево Јеванђеље је сведок и споменик нашег трајања саопштен речју и писмом. Тим драгоценији што ништа слично није сачувано од старијих сведочанстава те врсте, и што ни један други споменик не би могао започети краћом и јаснијом истином но што је она коју нам је Кнез Мирослав посредовао из пера Светог Апостола Јована: У почетку бијаше Реч!

Најстарији споменик српске и српскословенске ћириличне писмености опомиње нас на нешто што смо у великој мери заборавили: да је писана реч истовремено драгоценост и свечаност, и да се драгоценостима и свечаностима прилази тек када смо спремни да им узвратимо почаст коју оне нама чине самим својим постојањем. Записана реч није тривијална ни када је скромна јер пролазној мисли продужава живот, једном изречена она почиње да делује, а једном записана обавезује и онога који је изговорио, и онога коме је изговорена, и онога који је записао, и онога који ће је тек прочитати! Старији међу нама још се сећају да је било уобичајено и само по себи разумљиво да се људи посебно пажљиво одевају када иду у Цркву, када се спремају у позориште или на концерт, када се одлази у госте или примају посетиоци, када се слави и када се тугује. При том се није првенствено мислило о квалитету и ексклузивности одеће, већ о томе да се ономе што није део свакодневице не пристоји приступати без припреме и духовне и физичке, без лепоте у себи и око себе! Данас је друкчије и аспект комфора доминира садржајем, практичност је изнад суштине, брзина је битнија од квалитета, а лакоћа од подвизавања! То је тако, и то је цена материјалног напретка чији нам је коначни биланс данас још непознат, али од кога по мало, с правом, стрепимо! То не можемо променити, али можемо, и морамо, покушати да ветар неминовних промена не помете и нас саме, као људе, као народ, као цивилизацију, као Божије дело. Друштво “Кнез Мирослав”, које нас је окупило вечерас, латило се посла да нам помогне да се чвршће укоренимо тамо где смо никли, да подстакне раст и процват живота који је давно посађен, да будући људи свога времена не престанемо да будемо људи уопште, деца својих родитеља, очеви своје деце, Срби од Срба, стене у земљи, сведоци онога што је било и утемељитељи онога што ће доћи. Кренули су путем задужбинарства, без чега нема трајања у времену, а то подразумева и тестаментаран однос према сопственом делу! Пришли су томе послу стопама Мирослава, Варсамелеона и Григорија, понашајући се према делу које предузимају као према завештању! Зато су оснивачка Повеља и Књига дародаваца замишљени и реализовани као мисао и реч одевена у свечану одећу, онако како приличи људима који су се удружили ради племенитог циља и дали сами себи и свима и свакоме реч да ће истрајати! Зато повеља личи на старе листине и даровнице, зато је насупрот комфору и лакоћи коју нам нуде техничке могућности нашег времена одабрана метода која је сложена, која подразумева посебне вештине и дар, која не признаје краћи пут и уштеду на мисли, труду и времену! Повеља је остварена методом и техником коју би добро разумели Мирослав, Варсамелеон и Григорије, на пергаменту, исписаном краснописом, украшеном златом и минијатурама, као тестамент и као даровница, као молитва и као обећање под заклетвом! Књига дародаваца исписана је на хартији, украшена минијатурама и иницијалима, повезана у кожу, не као копија, већ као изданак славног Мирослављевог Јеванђеља; не да му конкурише, већ да му ода дужно признање и да му се представи као достојан изданак древног и хвалевредног рода. Уписати се у ову Књигу треба да буде предмет поноса, велико одличје за које се преузима одговорност пред савременицима и заслуга пред прецима и потомцима. Имена дародаваца уписана у њу обавезују саме дародавце, не само да истрају у свом делу, него да не обрукају ову књигу! Имена записана у њој треба да буду понос њиховом потомству, позив да буду достојни предака, наследници Кнеза Мирослава и велике лозе чији су начелници Свети Родитељ и Свето Чедо – Симеон и Сава!

Одбрана од лакоће заборава повод је да се вечерас позабавимо и једном другом формом завештања — нашим националним писмом, ћирилицом! Никада, чини се, током свог хиљадугодишњег постојања, није ћирилско писмо било изложено тако суровом нападу, ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај у другој половини 20. века и на почетку 21. Проглашено је ретроградним, националистичким, естетски и етички недостатним, лингвистичкофонетски скученим, међународно неугледним, импедиментом техничког развитка и прљавим леглом антиевропске и антиуниверзално изједначавајуће цивилизације, једном речју препозната је као српско писмо! То јој је основна и неопростива особина, мана која потире сваку врлину, аргумент против самог себе и непорециви сведок оптужбе, каква год она била! У атаку на ћирилицу објединиле су се бројне силе: незнање у савезу са ароганцијом, глупост уједињена са псеудонауком, провинцијализам под руку са подлошћу, политички и идеолошки прозелитизам спрегнути са маркетиншким примитивизмом, комерцијализам у дослуху са лоповлуком, осионост ослоњена на парохијализам... С друге стране, ћирилицу брани и заступа шаролики скуп: искрени и збуњени, махнити и мудраци, национални борци и јуродиви без свог избора, распамећени и страдалници, мешетари и исихасти своје вере и своје идеје... Група бројнија од противника, али разједињенија од њих и неспремнија да се у коштац са проблемом ухвати солидарно, свесно, предузетнички и посвећено. На грају оних првих, ови други одговарају стидљиво; на увреде и неистине оних првих, ови други мере речи и брину о “политичкој коректности”! Да ли то треба да нас брине? Да! Да ли треба да нас декуражира? Може, али не сме!

Ћирилица је за нас Србе знак идентитета, наша робна марка, наш бренд, наша историја и наша будућност. Једино није наша садашњост! И то је оно што мора и треба да нас брине, оно са чим се не смемо помирити, оно што нам није допуштено да предамо. Ћирилица није наше власништво, ћирилица смо ми сами! Она није знак разликовања од других, јер и други пишу ћирилицом; она није одбијање блискости са другима, јер и други имају своја писма, своје обичаје и своју традицију; она није доказ изолације, већ доказ да познајући и ценећи себе можемо себи дозволити луксуз да познајемо и ценимо друге! Наша се историја и наша самобитност никако не исцрпљује ћирилицом, али ћирилица сасвим сигурно не угрожава нашу будућност! Они којима ћирилица смета сасвим сигурно своје примедбе не завршавају са њом; тек ћемо сазнати шта им још код Срба смета осим ћирилице! Они који се залажу за двоазбучје као предност, морају прво да објасне зашто само две азбуке, зашто не још која. Они који тврде да је употреба ћирилице равна неписмености, морају претходно да објасне откуда то да је употреба латинице на овим просторима знак писмености! Од двоазбучности Румуна и Турака није остало ни трага, од једноазбучности ни Бугари ни Грци нису имали штете у својим “евроатлантским интеграцијама”. Дакле, о озбиљним стварима се не може разговарати преко нишана, нити се аргументи могу усађивати буздованима, нити се партијски активисти било које провенијенције могу сматрати ауторизованим и опуномоћеним поседницима наших судбина. Ћирилицу код нас брани Устав, али се Држава прави да то не зна. Код нас се језиком ауторитативно баве полуписмени новинари и неписмени генији за маркетинг. Код нас о естетици дискутују слепи, о музици глуви, о реторици неми, о спорту узети, а о правди они који и не знају значење те речи! Зато са радошћу овде вечерас представљамо извод из обимног дела човека који је највећи део свога живота посветио ономе што зна и уме најбоље: ћириличном писму! Професор Стјепан Филеки, са Академије примењених уметности, почастио нас је овде неколиким својим остварењима у области дизајна ћирилских слова. То је мали део онога што је он створио, и иза тога стоји велики труд, огромно знање и дар који се на жалост не стиче школовањем, и ако га школовање свакако може унапредити, већ се добија од Бога, као благослов и као терет који даровити морају носити. На дванаест паноа на зидовима око вас налази се епопеја ћирилице као српског писма и као цивилизацијског репера. Избор покрива и писма традиционалне историјске провенијенције, и писма која дефинитивно припадају нашем времену, али не истргнута из континуитета, већ надграђена, дограђена и преформулисана у складу са динамиком овог доба и технолошким потенцијалом нових медијума који карактеришу информатичко друштво. Она показују и доказују да је ћирилица писмо широке верзатилности, и да њене наводне мањкавости нису последица иманентне недоречености, већ тенденциозног и шовинистичког става према идентитету и наслеђу српске нације. Филекијева ћирилица, било традиционална или модерна, курзивна или штампарска, изведена из минускуле или мајускуле, поседује елеганцију, читљивост, карактер и пропорције које су неоспориве. Она је и калиграфска и техничка, и монументална и интимна, широког изражајног спектра и надалеко препознатљива. Она нема ограничења, осим оних које им се наметну из зле намере, нити скривених врлина које не можете препознати без квалификованог и опуномоћеног тумача.

Одбрана од заборава, слављење лепоте којом нас је Творац даровао, враћање достојанства свечаности писане речи, ритуал сведочења о себи самима, о чему су се овде кроз Повељу и Књигу изјаснили задужбинари, а као у време Кнеза Мирослава и вредни и Богом надахнути писари и илуминатори, Зорица Обрадовић, дизајнер, Владимир Ћетковић, сликарилуминатор, Ведран Ераковић, калиграф, и Драгомир Ивковић, књиговезац, има исти заједнички садржатељ са делом Стјепана Филекија. Сви скупа, они су нам својим радом помогли да се сетимо ко смо и шта смо, где нам је место и где се стварно налазимо, шта можемо, а колико смо од тога успели да остваримо. Од њиховог рада нам није ништа лакше на души, али смо поноснији и обавезнији да не подлегнемо злу, лењости, немару, да се не одричемо онога што јесмо у корист нечега до чега нам није стало, да не заборављамо да смо задужени од стране историје и предака, и да тај дуг као часни људи и народ морамо вратити у своме времену и у временима која долазе.

Зато, и задужбинарима и уметницима, упућујем захвалност речима којима се Свети Апостол Павле обратио Римљанима: ...слава и част и мир свакоме који чини добро ...

Ћирилица изумире: Зашто нестаје српско службено писмо ?

Марко Лопушина | Многи се у нашој земљи труде да затру ћирилицу, а тамо где нема ћирилице нема ни Срба - упозоравају из Удружења за заштиту српског језика „Ћирилица “.



''Ћирилица је у Србији практично окупирана латиницом и енгленштином, тако да умире у јавном животу. И мада је ћирилица наше народно и службено писмо онаја јевно умрла на таблама фирми, на рекламним паноима, на тв екранима, на интернету и ћак и у новинама. У Београду се данас штампају само три дневника на ћирилици '' Вечерње новости'', ''Политика'' и ''Правда''. А у Новом Саду постоји претња да ћирилични ''Дневник'' више не излази''.

Ово мишљење послао на је читалац Драгам Зарић из Старе Позове, коме смета што су и у овом граду, готово, све фирме исписане енглеским или страним латиничним именима. Тако у Старој Пазови можете да посетите ,,Корнер шоп'' или ,,Ченџ'' радњу и многе ,,кофи салоне'' . Слична ситуација је и у Нишу, где је, како нам је јављено, на делу процес ''латињичење Ниша у очекивању римског папе''.

Тако тврди Жељко Филиповић, члан удружења ''Ћирилица'', који је писао градоначелника Ниша да га упозори да је нова власт, готово, све старе ћирилилне написе на градским институцијама, заменила латиничним. Нишки симфонијски оркестар до 1996. на својој згради имао натпис на српском службеном писму. Промена власти после локалних избора донела је и промену овог натписа на латиницу, а доласком Воје Коштунице за премијера и на енглески '' Nis simphony orchestra''. Све представе у Народном позоришту у Нишу, домаћих писаца, најављују се латиницом, јер вероватно тако имају већу уметничку вредност.

- ''А у очекивању 2013. године и годишњице Миланског едикта, у Нишу се размишља о организације ове прославе у нади да би град требало да буде место централне светске прославе ослобођења Хришћанства. Међутим, овај јубилеј прате у граду Нишу појаве форсиране латинице и енглеског језика, на уштрб српске ћирилице. Чак су и јавни написи испред Саборног храма и Владичанског двора, као и написи у центру ''Свети Сава'', исписани су латиницом, иако се зна да СПЦ користи само ћирилицу'' - каже огорчен Жељко Филиповић.

Ћирилицу је славни писац Бернард Шо сматрао најбољом, налогичнијим и најједноставнијим писмом на свету. Чак је тестаментом оставио новац као награду ономе ко успе да изврши ревизију енглеске абецеде по узору на српску азбуку. Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што не значи да сваком од 30 слова одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно знати слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Зато се ћирилица сматра савршеним писмом.

- ''Званична историја учи да српска ћирилица настала у 10. веку. Међутим, српска ћирилица откривена на Маргумском натпису насталом између 1. и 6. века. Ћирилична слова чине древни знаци винчанског (београдског), ертурског (рашанског) и грчког (пелашког) писма. Аа та писма су много старија од латинице. Није онда јасно зашто сами униптавамо тако значајно писмо. У Србији су грађани ревноснији у чувању ћирилице од оних који су за то у државном апарату плаћени. Надлежни не примењују, нити поштују Закон о службеној употреби српског језика и писма'' - тврди Милорад С. Кураица из Суботице и подсеца нас да је ћирилица у историји имала много непријатеља.

Ћирилицу је папа забранио 1060. године као ''ђавољи изум Методија'', а царица Марија Терезија и цар Франц Јосиф су је цензурисали, Под аустроугарском окупацијом 1915-1918. је била забрањена, али преживела је и ''Законске одредбе о забрани ћирилице у НДХ'' 1941. године. Лингвисти су, потом, тврде наши саговорници, преименовали хрватску (гајевски) латинични састав, посвојили га и у Правопису српског језика назвали га ''српска латиница''. Латиница коју је саставио, по угледу на чешко и пољско писмо, Људевит Гај није никада изворно била српска латиница.

Удружење ''Ћирилица'' се залаже за светски језички стандард и правило: ''за један језик и народ - једно писмо''. А у Србији то је ћирилица. Хрватски лингвисти су регистровали свој језик - ''хрватски језик са латиницом'', а српски језик је у међународним институцијама регистрован под називом ''српски језик са ћирилицом''. Стога је задржавање хрватског писма латинице и српском језику ''брука српских лингвиста'', сматрају европски страчњаци за језик.

Наши саговорници нас подсећају да једино у Србији држава дозвољава сваком појединцу да кад отвори фирму на таблу стави нелогичан назив исписан латиницом или енглеским језиком. Нема прописа које се спроводи, да написи могу да буду само на службеном писму - ћирилици. И потом и на латиници и другим језицима.

И данас на нашим просторима има противника ћирилице, јер се власти у Славонији боре против српског писма у Вуковару. А ћирилицу не трпе и политички представници у Санџаку и у неким деловима Војводине. Они траже да њихова лична документа, као грађана Србије, не буду на ћирилици већ на ''њиховом писму''. То називају правом националних мањина.

На научно-стручном скупу ''Интернет и ћирилица'' у организацији Вукове задужбине, Народне библиотеке Србије и Одбора за стандарсизацију српског језика било је говора о томе како да Срби и српска ћирилица нађу на глобалној светској мрежи. Тада се чуло упозорење да ''ћирилица дефинитивно последњих година губи примат и полако умире''. И да постоји опасност да ће изумрети до 2050. године.

У целој Европи лингвисти су се правописно и стручно определили за једноазбучно писмо без изузетака. Према том писму, када уђете у неку државу, са сигурношћу знате где се налазите. Али, како у Србији нема једноазбучја, уласком из стране државе можете често да због масовности латинице и искварене енглештине помислите да сте у некој католичкој земљи.

- ''У Европи не постоји католичка земља која има ћирилицу, нити православна држава која има латиницу, изузев Србије. Многи се у нашој земљи труде да затру ћирилицу, а тамо где нема ћирилице нема ни Срба'' - каже Предраг Обрадовић, челник Удружења за заштиту српског језика ''Ћирилица'' у Панчеву.

Срби у Србији су двоазбучност као терет наследили од југословенизма. Све је почело неговањем југословенства и српско-хрватског језика, који је насилно наметнут Србији, а са њим и двоазбучје. Остали југословенски народи су задржали своје писмо и језик, који су нестанком СФРЈ и однели са собом. А настављено је ''проевропским'' покушајем геноцида над ћирилицом, који има упориште у лингвистичко-латиничној потреби окупације Србије, тврде наши саговорници.

- ''Иза латинизације Србије стоји западни и католички интерес, који се системски спроводи и након распада Југославије, да се српски језик и писмо потсну са јавне сцене. Насиљем против ћирилице у јавном животу, она је сведена на фолклорни а латиница је промовисана у главно. Та латинизација Србије се дефинише као ''равноправност писама'' и ''богатство двоазбучја'', али и критичним примедбама да је ''ћирилица је застарела'', да ''не можемо у Европу са ћирилицом'', и тезом ''свеједно'', оба писма су наша'. Али, како каже мр Бранко Брборић, ''да је двоазбучност богатство, имали би је и други европски народи, а наш би вероватно заобишли - тумачи нам Предраг Обрадовић.

Професор права академик Радомир Лукић је за живота учинио велику ствар тиме што је његовом заслугом крајем прошлог века ћирилица законом заштићена. Али то је заштита била само на папиру. Удружење ''Ћирилица'' је, нпр, лане оценило да је Предлог статута Војводине био неустављен, јер је у делу о писму које ће се званично користити у покрајини писало да је ''службено писмо Срба у Војводини латинично писмо српског језика''.

- Ми из удружења ''Ћирилица'' смо Народној канцеларији председника државе елктронском поштом послали поруку на српској ћирилици, на службеном језику и ево какав смо одговор доили:'' Поштовани, из техничких разлога нисмо у могућности да прочитамо ваш мејл. У случају да мејл пошаљете поново, молимо вас да текст напишете латиницом''. Питамо се а зашто баш латиницом? Зашто не јеврејским, грчким или арапским писмом? - каже Жељко Филиповић, активиста удружења из Ниша.

Кад се у Србији роди дете, сво предмети који се због њега уносе у кућу имају само латинска слова. Банке немају ниједан документ на ћирилици.

- Српски државници не поштују чл. 10 Устава Србије, који приписује ћирилицу као главно народно и државно писмо. И то нас директно води у губитак националног индетитета, а можда и државе. Како се у међувремену у Србији није појавила политичка опција која замирање ћирилице схвата као озбиљан проблем и борба за ћирилицу се свела на пуку политичку реторику - категоричан је Предраг Обрадовић из Удружења за заштиту српског језика ''Ћирилица''.

Многи српски министри и државни службеници, користе латиницу као једино службено писмо. Они не поштују народ који их је ту поставио на државну функцију.

- Држава нам није омогућила да користимо мобилне телефоне са ћирилицом, па смо ''осуђени'' да користимо латиницу. На покушају друштва да се са увозницима договорима да набаве телефоне са ћирилицом, добили смо одговор да ''из Министарства трговине и телекомуникације немамо захтев за мобилне на сроском језику''. Али и да увозницима није проблем да ако од њих Србија као држава наручи, добије телефоне са ћириличним писмом - каже Предраг Обрадовић.

Уосталом, Русија и Бугарска су заштитили своју ћирилицу тако што су натерали и фирмиране компаније да своје заштићене латиничне називе промене. Зато се и америчка ''Кока Кола'' у Москви и Софији рекламира на ћирилици. Бугарска је, нпр, тражила од ЕУ да ћирилица буде исписана на заједничкој монети евро. А Русија је инсистирала на ћириличном домену. Наши саговорници тврде да те примене треба и Србија да следи. Зато на питање да ли ће Ћирилица да одумре до 2050. године, Предраг Обрадовић оптимистички одговара:

- Ћирилица неће изумрети до 2050. године, како то неко песимисти тврде, јер захваљујући технолошком напретку Србија ће од 2011. године имати свој ћирилични домен. То ће бити још један велики корак у очувању националног индетитета, српског писма, али и у модерномпреидруживаеу Србије Европи. Надамо се да ће један од услова уласка Србије у ЕУ бити обавеза спровођења Устава Србије и одредби и нашем писму, како не би била грубо нарушена људска права већинског српског народа. Тако да Србија може да се придружи овој ћириличној браћи у заштити свог писма.

И наглашава:

- Друштво за заштиту ћирилице предлаже да се Билу Гејтсу додели златна плакета за заштиту српског језика и писма, јер је увођењем ћирилице у оперативни систем Виндоус показао многима у Србији да имамо иста права на употреби свог језика и писма у свим сферама технолошког развоја, баш као и сви други народи на свету - открио нам је Предраг Обрадовић из Удружења за заштиту српског језика ''Ћирилица''.

УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ

У својој песми ''Убијање ћирилице'' Анђелка Ердељанин пева:

''Убиј, Боже, ћирилицу! Што да муче лепа слова вуковицу, протерану из наслова. Убиј, Боже, ћирилицу! Због раздора и неслоге! Јер не може на улицу, на билборде и излоге! Убиј, Боже, цирилицу! Свршену граматику, пркосну реметилицу што фрустрира Америку! Убиј, Боже, цирилицу! Јер ни власти, штампа, школе, ту народну узданицу не признају и не воле!

УПОЗОРЕЊЕ ИЗ МАТИЦЕ СРПСКЕ

У Одбору за српски језик и књижевност при Матици српској радо цитирају Лазу М. Костића, које је једном приликом за српску ћирилицу рекао:

- Са појавом ћирилице Срби су култно нестали, а са њеним одрицањем Срби би култно нестали. Престали би да егзистирају као самостална нација! - упозорио је Лаза М. Костић.

То упозорење данас у форми аларма преносе и Матица српска и друштво ''Ћирилица'', јер постоји опасност да ћирилица као српско писмо одумре.

- Остаћемо упамћени у народу, како смо први народ у свети који је увео у свој језик туђе писмо, да би избацио свије миленијумско писмо - упозоравају у ''Ћирилици''.

И СТРАНЦИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ

Када смо пре четири године тражили шведску визу и донели позивно писмо из срквене општине у Малмеу, чиновник на шалтеру амбасаде Шведске нас је упитао:

- Зашто сте донели писмо на ћирилици? Ми то писмо не можемо да користимо!

Тек када је шведском чиновнику објашњено да је ћирилица службено писмо државе Србије, али и СПЦ, невољно је узео овај документ, који је ишао уз захтев за шведску визу.