Свети Серафим Роуз

Религија Будућности

"Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење,

које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека."

Отац Серафим (Роуз)


Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).

Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, - својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!" - то је онда случај за психичку болницу (лудницу)...

Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).

Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум", са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права, него моја папска црква је права!" Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?" Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.

У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година" благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле" (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.

Савремени „харизматички" покрет, па „хришћанска медитација" „нова религијска свест", чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна" улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти" само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао" или који је примио „крштење у Духу" самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената", а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима", који се препоручују у овим покретима.

На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати". Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.

Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу...

Извор: Отац Серафим Роуз, Православље и религија будућности, Банатски весник (уредник еп. банатски Амфилохије), Београд, 1990, стр. 95-100.

преузето са: http://borbazaveru.info/content/view/2718/28/