Јеромонах Серафим (Роуз)
РАЗМИШЉАЊА О РЕИНКАРНАЦИЈИ
Међу окултним идејама о којима се данас нашироко
расправља и које понекад прихватају они који су
...имали "вантелесна" или "посмртна" искуства, па чак и
неки научници, јесте и идеја о реинкарнацији, према
којој се душа после смрти не подвргава појединачном
Страшном Суду, а потом упућује на Небо или у пакао
да чека васкрсење тела и Општи Страшни Суд, већ се
(очигледно после краћег или дужег боравка на
"астралној равни") враћа натраг на земљу и преузима
ново тело, било човека било животиње.
Ова идеја била је веома распрострањена на западу у
старо паганско доба, пре но што су је замениле
хришћанске идеје, али њено ширење у данашње време
повезано је углавном са утицајем хиндуизма и будизма,
у којима је она општа појава. Данас се ова идеја
обично "хуманизује", у том смислу што људи сматрају
да су њихове "претходне егзистенције" биле у људском
облику, иако је како међу Индусима и будистима, тако
и међу старим Грцима и Римљанима владало убеђење
да је веома ретко могуће постићи људску
"реинкарнацију" и да већина постојећих "инкарнација"
чине животиње, инсекти, па чак и биљке.
Они који у ту идеју верују говоре да она објашњава
многе "неправде" земаљског живота, а такође и
безразложне фобије — ако је неко рођен слеп, или
сиромашан, то је само оно што је заслужио у
"претходном животу" (или, како то Индуси и будисти
кажу, због његове "лоше карме"), а ако се неко плаши
воде, то је због тога што се у "претходном животу"
удавио.
При дубљем размишљању, опет, теорија о
реинкарнацији не нуди никакво стварно објашњење
неправде: ако неко страда у овом животу због греха и
погрешака у другом животу кога се ни не сећа, и за
који (уколико је претходно био животиња) не може ни
да сноси одговорност, и ако чак (према учењу будизма)
не постоји ни "ја" које опстаје од једне до друге
"'инкарнације", а његови пређашњи греси су били
буквално нечији туђи греси — онда се овде уопште не
може говорити ни о каквој "правди", већ само о слепом
страдању од зла, чији је узрок немогуће утврдити.
Хришћанско учење о паду Адама као извору свег зла у
свету нуди много боље објашњење неправди у свету, а
хришћанско откровење о савршеној правди Божијој и
Његовом суду над људима на вечни живот на небу или
пакао, чини непотребном тривијалну идеју о тражењу
"правде" кроз низ "инкарнација" о овом свету.
Идеја о реинкарнацији стекла је током последњих
деценија велику популарност на Западу, па се појавило
и много случајева који су наводили на мисао о "сећању
на претходне животе". Многи су се, такође, вратили
после својих пребивања "ван тела", верујући да ова
искуства оправдавају или потврђују идеју о
реинкарнацији. Шта да мислимо о овим случајевима?
..."Прошли животи" често су откривени уз
помоћ хипнотичке методе познате као "регресивна
хипноза"...Искусни хипнотизери и сами признају наличје замки
"регресивне хипнозе". Калифорнијски лекар др Артур
Хастинга, специјалиста за психологију комуникације,
примећује да је "оно најочигледније што се дешава под
хипнозом то да су пацијенти изузетно отворени за све
врсте подсвесних, вербалних или невербалних
сугестија од стране хипнотизера, и да су му веома
покорни. Ако им затражите да се врате у прошли
живот, а они га немају, измислиће га за вас! Ако им
сугеришете да су видели НЛО, они као да су видели
НЛО". Чикашки хипнотизер др Лари Герет, који је сам
спровео око 500 хипнотичних сеанси регресије, запажа
да ове регресије често нису тачне чак ни онда када је
реч о сећању на прошле догађаје овог живота. "Веома
често људи измишљају ствари, било да су то њихова
прижељкивања, фантазије, снови и томе слично... Било
ко од оних који се баве хипнозом и спроведе регресију
у било ком виду откриће да људи поседују тако живу
имагинацију,да ће измислити било шта само да би
удовољили хипнотизеру".
Други истраживач тог проблема пише: "Овај метод
прети многим ризицима, од којих је главни склоност
подсвести ка драматичним фантазијама. Оно што се
пројављује током хипнозе могло би заправо бити само
сан о претходном животу који би пацијент желео да је
проживео... Један психолог наредио је неколицини
хипнотисаних особа да се сете прошлог живота, и они
су се, без изузетка, сетили. Неке од ових прича
обиловале су живописним детаљима и чиниле се
убедљивим... Међутим, када их је психолог поново
хипнотисао они су у стању транса могли да прате сваки
елемент своје приче о прошлом животу све до каквог
нормалног извора — човека кога су познавали у
детињству, сцене из прочитаног романа или филма који
су гледали пре неколико година, и тако даље".
Али шта са оним, недавно објављеним на сва звона,
случајевима када постоје "објективни докази
претходног живота", када се човек "присећа" детаља
времена и места које он сам вероватно не би могао
познавати и који се могу проверити историјским
документима?
Такви случајеви изгледају веома убедљиви за оне који
су већ склони да верују у реинкарнацију, али ова врста
"доказа" не разликује се од уобичајених обавештења
добијених од "духова" на спиритистичким сеансама
(која такође могу бити веома зачуђујућа!), па нема
разлога претпостављати да имају неки други извор.
Како је сасвим очигледно да су "духови" на
спиритистичким сеансама заправо демони, тако и
обавештења о "претходном животу" такође могу бити
дата од демона...
Чак и окултисти, углавном благонаклони према идеји
реинкарнације, признају да се "докази" о
реинкарнацији могу схватити на разне начине. Један
амерички популаризатор окултних идеја верује да би
"већина забележених случајева који сведоче о
реинкарнацији у потпуности могли бити случајеви
поседнутости". "Поседнутост" се, према овим
окултистима, појављује када "мртва" особа запоседне
живо тело чија личност и индивидуалност постају
измењене, стварајући тиме утисак да се код одређене
особе испољавају неке карактеристике из "пређашњег
живота". Ова бића која "овладавају" људима, јесу,
наравно, демони, ма како се они маскирали као душе
умрлих. Недавно много рекламирана књига др Јана
Стивенсона "Двадесет случајева који наводе на
размишљање о реинкарнацији", заиста представља
збирку случајева овакве "поседнутости".
Рана хришћанска Црква борила се са идејом о
реинкарнацији која је у хришћански свет продрла
преко источњачких учења сродних манихејству. Тесно
повезано с овим учењима било је и лажно Оригеново
учење о "преегзистенцији" душа, које је било строго
осуђено на Петом васељенском сабору у
Константинопољу 553. г., а његови следбеници
анатемисани. Многи оци Цркве лично су писали против
њега, нарочито св. Амвросије Медиолански на западу
("О вери у васкрсење", књ. II), св. Григорије Ниски на
истоку ("О души и васкрсењу") и други.
Савременом православном хришћанину кога
саблажњава ова идеја, или који размишља о
понуђеним "доказима" за њу, биће можда довољно да
размисли о три основне хришћанске догме које
изричито одбацују и саму могућност реинкарнације.
Васкрсење тела.
Христос је васкрсао из мртвих у оном истом телу које је
умрло смрћу свих људи; То је прво од свих људских
тела која ће васкрснути у последњи дан и поново се
сјединити са душама да би вечно живела на небу или у
паклу према праведном Суду Божијем о њиховом
земаљском животу. Ово васкрсло тело, слично телу
Самога Христа, разликоваће се од наших земаљских
тела тиме што ће бити префињеније и ближе анђеоској
природи, без чега оно не би могло да пребива у
Царству небеском, где нема ни смрти, ни труљења, али
ће то бити то исто тело, чудесно обновљено и
усавршено Богом за живот вечни, како је било
показано Језекиљу у његовом виђењу "костију сухих"
(Језек. 37:1—14). На Небу, искупљени ће препознати
једни друге. Тело представља незаменљиви део читаве
личности која ће живети вечно, а идеја о томе да једној
личности припада више тела одриче саму природу
Царства небеског, које је Бог припремио за оне који Га
љубе.
Наше искупљење Исусом Христом.
Бог се обукао у тело и Својим животом, страдањем и
смрћу на Крсту искупиo нас од владавине греха и
смрти. Кроз Његову Цркву ми смо спасени и
припремљени за Царство небеско и нисмо дужни да
испаштамо за наша прошла сагрешења. Међутим,
према идеји реинкарнације, ако се неко и "спасава", то
бива тек после многих живота посвећаних исправљању
последица ранијих грехова. Овај хладни и суморни
законски формализам паганских религија у потпуности
је укинула Христова Крсна жртва: разбојник са Његове
десне стране у трену је добио спасење вером у Сина
Божијег, а "лоша карма" његових злих дела била је
избрисана Божијом благодаћу.
Суд.
"Људима је одређено једанпут умрети, а потом суд"
(Јев. 9:27). Људски живот је јединствени, временски
одређен период испитивања, после кога нема "друге
шансе", већ само Божији суд (који је и праведан и
милосрдан) у зависности од стања душе пошто је живот
окончан.
У ове три доктрине хришћанско откривење је јасно и
одређено, за разлику од паганских религија, које не
верују у васкрсење или искупљење и ништа одређено
не говоре ни о суду ни о будућем животу. Једини
одговор на сва могућа искуства или сећања на
"претходне животе" јесте јасно оцртано хришћанско
учење о природи људског живота и односу Бога према
људима.
