Података о првим вековима боравка Срба и уопште Словена на Балканском полуострву готово и да нема. Средином ИКС века Срби предвођени Властимиром (око 850-862) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност. На нову српску државу одмах су ударили Бугари, али их Срби предвођени прво Властимиром, а касније и његовим синовима Мутимира (862-891), Стројимир и Гојник побеђују у два рата. Током Мутимира владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874. године. Мутимира наслеђује Петар Гојниковић (892-917), чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком Кс века да прошири српске земље на Апенинско полуострво. У првој половини Кс века врховни српски архонти покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву. Бугарски цар Симеон Велики осваја цело Балканско полуострво, заузевши 924. године и српске земље. После његове смрти Часлав Клонимировић 931. године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960. године.

Ново средиште српске независности крајем Кс и током КСИ века постаје Зета, под Јованом Владимиром (око 995-1015) који је био Самуилов (976-1014) зет и вазал, а потом и под Стефаном Војиславом (1038-1050). Војиславов наследник Михајло (1050-1081) уздиже Зету на ранг краљевине и она 1077. године постаје прва српска краљевина. После смрти Михајловог сина Константина Бодина (1081-1101) у Зети настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани. Сав терет борбе са Византијом у КСИИ веку преузимају рашки велики жупани који средином КСИИ века преузимају примат међу српским земљама на истоку. Као последица династичких борби међу великим жупанима на престо 1162. године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.