Колико је моћан гробар ћирилице
Када су Срби међу осталим Југословенима крајем шездесетих година путовали у Трст да купују „шушкавце“ – кишне огртаче од пластике које данас нико не би носио од срамоте, а који су тада Југословенима представљали симбол „уписивања у грађане“, „отмености“, „припадности елити“ – ни сањали нису да су том куповином паре остављали у продавницама које су биле у власништву – Ватикана!
Ово ће за Србе сигурно представљати изненађење. И опет ће огледало постати кривац за боре на лицу; опет ће се понављачи ругати одликашима; опет ће се они који нису знали, ругати онима који јесу знали; опет ће Срби који мисле да је србско писмо – латиница, Србе који знају да је србско писмо – ћирилица називати погрдним именима „ћириличари“ и „цирилизатори“!
Ми из удружења „Ћирилица“ нисмо никаква „власт“. Ми никоме ништа не можемо да „наредимо“, ништа не можемо да „забранимо“, никога не можемо да „ухапсимо“. Ми можемо једино да народу предочимо оно што њему није познато, што он најчешће ни у сну није могао да замисли, па нервозно пружа отпор да то прихвати: искорењивање ћирилице код Срба није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који је у светским, европским и аустро-угарским размерама покренуо Ватикан, у југословенском окружењу спровели карађорђевићи и хрватски, словеначки и србски комунисти, а у постјугословенском србском окружењу настављају оне политичке снаге које имају циљ да Србију уведу у Европску Унију без обзира да ли ћемо тамо ући као народ, или као – инвентар.
Стицајем историјских околности, Рим је остао једина патријаршија у западној Европи. Римско свештенство је сматрало да су једино јеврејски, грчки и латински језик и њихова одговарајућа писма достојни Библије и хришћанске вере, и да су сва остала писма, међу њима и ћирилица – ђаволска дела. Целој западној Европи хришћанску веру је пренело баш римско свештенство, и сваком народу је уз хришћанску веру „у пакету“ наметало и латинско писмо. Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, готица, ћирилица код Пољака, Чеха, Хрвата, Дубровчана, православних Румуна у Аустро-Угарској, у НДХ, илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), писмо са Ускршњих острва, бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке, итд. На Србе у Аустро-Угарској и после Берлинског конгреса и у Босни и Херцеговини Католичка црква и двор су вршили суров притисак да се одрекну православне вере, јулијанског календара и ћириличног писма, и да пређу на католичку веру и латиницу. Карађорђевићи су сматрали да су Срби, Хрвати и Словенци – три племена истог народа, чији је језик био србско-хрватско-словеначки, и више су мислили на Југославију него на Србију. У комунистичкој Југославији главну реч су водили Хрвати и Словенци Броз, Кардељ и Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као „ђаволском делу“. Србски комунисти су се придружили искорењивању ћирилице као „симбола великосрпске буржоазије“, па је комунистичка власт организовала злогласни Новосадски „договор“ 1954. год. После распада Југославије, у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини актуелни политичари искорењују ћирилицу као „сметњу напретку својих земаља на путу у Европу“, а у Хрватској ћирилица је по трећи пут у историји законом забрањена, па се њена појава на јавним местима судски кажњава.
Данашњим генерацијама србског народа све ово у доброј мери није познато, па када ми из „Ћирилице“ о овим стварима говоримо, многи Срби се понашају увређено попут родитеља који је последњи сазнао да му је дете наркоман, па криви све одреда – и школу, и улицу, и државу, и килаву полицију, и корумпирано судство, и комшилук, и продавачице у апотеци, и не пада му на памет да се присети да ли је и он нешто пропустио, да ли је и он у нечему погрешио. Да ли је и сам својим чињењем или нечињењем допринео стању свога детета! Овакви необавештени Срби, попут мужа који је последњи сазнао да му је жена „шарена“, на нас из „Ћирилице“ бацају дрвље и камење, ругају нам се, етикетирају нас да смо „националисти, заостали, примитивни, ретроградни, сметња напретку, да живимо у прошлости“, и , да би олакшали својој души, називају нас „ћириличарима“ и „цирилизаторима“. Можете ли да замислите да у италијанском, француском, немачком, пољском… народу постоје појединци који своје сународнике називају погрдним именом „латиничари“? Разумели бисмо да нам се ругају ако бисмо тражили етрурско или тамилско писмо за Србе. Али ми само тражимо оно што нам је отето, оно што би морало да се подразумева и без тражења, оно што је наше најрођеније – наше хиљадугодишње писмо ћирилицу. Када је у питању самопљување, Срби су заиста „изабрани народ“… Ми „цирилизатори“ смо навикли на подсмехе и увреде од стране неупућених сународника, па се више и не бранимо. Једноставно, знамо да народ није „кривац“, него жртва смишљеног, планираног, организованог и контролисаног окружења у коме је рођен. Окружења искључивости хрватске латинице уз седатив о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па је одрастао на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туче за туђе у уверењу да брани своје! Разбијање заблуда је увек болно, али и неопходно и корисно.
У нашим активностима на упознавању народа са приликама у прошлости и садашњости у вези са организованим искорењивањем ћирилице из живота и памћења србског народа и њеним замењивањем хрватском латиницом, већ смо говорили о насиљу, безакоњу и злочинима Католичке цркве и двора у Аустро-Угарској, али и о остваривању истог циља марифетлуцима, лукавством, подмуклошћу и подвалама комунистичког режима у Југославији уз клицање „братству и јединству“. У овом чланку први пут ћемо говорити о богатству и моћи главног светског инспиратора искорењивања „ђавољих писама“ – Католичке цркве и Ватикана. Унапред знамо да ће појединци из србског народа и овај текст доживети као „прст у око“, као показивање фотографије на којој је њихова жена затечена на гомили – „ин флагранти“; да нас после овога опет очекују подсмех и увреде. Али спремни смо на то. Знамо да чајеви имају пријатан мирис и укус, али не лече туберкулозу, а да инјекција (Пажња! Нисмо рекли „ињекција“, како би се то могло прочитати да смо писали хрватском латиницом!) и скалпел боле, али враћају здравље! Заблуде се не разбијају загрљајима и пољупцима, него снажним ударцем у лице, ђоном. А ругања и подсмехе више не замерамо.
ЗНАМО ЛИ ЧИМЕ СЕ СВЕ БАВИ КАТОЛИЧКА ЦРКВА?
Не морамо бити дипломирани теолози да бисмо знали за темељно учење оснивача Хришћанске цркве и позив Исуса Христа својим следбеницима апостолима:
„Идите и продајте све што имате и разделите сиромасима, и пођите за мном, па ћете имати благо на Небу. Не сабирајте себи благо на Земљи, где га изгриза мољац и рђа, и где га лопови поткопавају и краду, него сабирајте себи благо на Небу… јер где ти је благо, ту ће ти бити и срце. Заиста вам кажем, тешко ће богаташ ући у Царство Небеско. Лакше ће камила проћи кроз иглене уши, него богаташ ући у Царство Небеско“.
Рецимо да би тако требало да буде. А да ли је баш тако? Појаве имају своје видљиве и своје невидљиве манифестације. У младости смо читали о шпијунима који су отварали часовничарске, кројачке радње, о учитељима клавира и слично. Тај посао им је био само маска пред земљама у којима су деловали као шпијуни. У излогу своје „часовничарске радње“ шпијун је имао један „стари покварени часовник“. Његова улога није била да показује време, него да у одређене датуме и одређена времена човеку који је био веза саопштава обавештајне податке које је шпијун сакупио, и које је преносио – претходно уговореним положајем сказаљки на том часовнику. Шпијун и његова веза никад се нису састали ни видели, а завршавали су посао. Домицилна земља је ово сазнала тек – после рата! Слично је и са активностима Католичке цркве – једно нам се чини, а друго се догађа! Опсег делатности и величина богатства Католичке цркве су застрашујући, и њих не може тачно да утврди ни једна институција на свету – ни Уједињене нације, ни Савет Европе, ни Светска банка, ни Интерпол, ни Међународни судови УН у Хагу и у Риму. Питање је да ли то може да утврди и – сама Католичка Црква! Па не замерите што то не може да утврди ни удружење „Ћирилица“ Београд са својим подружницама у Москви, Бања Луци, Подгорици, Чачку, Сурчину, Новом Саду и Нишу.
Зашто ми уопште потржемо ово питање? Па да би народ сазнао истину о богатству и моћи Ватикана, да би касније лакше схватио остале наше тврдње о искорењивању ћирилице. Народ много тога не зна, а душмани су му помагали да он то и не сазна! Они који су рођени у диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз приче о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ наравно да су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се ми сусрећемо са нервозним реаговањем кад поменемо Ватикан, комунисте, искорењивање ћирилице и хрватску латиницу. Кад кажемо „Ватикан“, необавештени Срби (ми из „Ћирилице“ их зовемо „обарени Срби“!) нас исмевају: „Идете од Кулина бана“!, а ми им одговарамо: „Касните, кратко вам је памћење. Кад је Кулин бан рођен, ватиканско искорењивање свих писама осим латинског је трајало већ 600 година! „Обарени Срби“ расуђују по начелу: „Ја нисам видео Јупитерове сателите. Закључак: Јупитерови сателити не постоје“. Своје незнање узимају за јединицу мере којом оцењују туђе знање. Али, ми стрпљиво радимо на објашњавању народу истине о искорењивању ћирилице.
Године 1983. Avro Manhattan је објавио књигу „The Vatican billions“ (Ватиканске милијарде). Та књига је у хрватском ијекавском преводу Јасне А.В. објављена фебруара 2010. године у електронском облику на Интернету. Ја сам је пресловио на ћирилицу и прерадио за србски језик екавског изговора, и из те књиге доносим местимичне изводе.
*************************************************************
Наставак можете прочитати на адреси
http://srbskacirilica.rs/%D0%9E%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%9F%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0/111222_135/
