Dva izvora sektastva

1. Pre no sto predjemo na samu temu, zadrzimo se na cas na jednom problemu koji vreme u kome zivimo pred nas postavlja, a koji postoji i u nasem izlaganju. To je problem uspesne i plodonosne komunikacije i dijaloga medju ljudima razlicitih filosofskih polazista, verskih opredelenja, kulturoloskih miljea iz kojih su potekli i u kojima su formirani i slicno, odnosno problem mogucnosti pravoslavnog bogoslovlja da iznadje jezik dovoljno jasan i razumljiv za epohu u kojoj zivi i za ljude kojima se obraca.

Prvo pitanje koje pred nas iskrsava sigurno jeste sledece - ima li mesta za pravoslavno gledanje na coveka u savremenom svetu? Da li predanjska i svetopisamska antropologija nekome van Crkve ista govori u ovakvom dobu koje zivimo i iskustvujemo? I kojim jezikom njene poruke mogu da budu saopstene nasim savremenicima, a da ih taj jezik ne umori, uplasi ili odagna?

Mi ovde postavljamo pitanja konteksta i perspektive, odnosno, nelepim pojmovnikom savremenog trzisnog drustva, "ciljne grupe".

Prvo. Kontekst je ovde za nas dvojak pojam. Sa jedne strane, on podrazumeva kontekst iz koga se obracamo, a sa druge kontekst kome je nasa poruka upucena.

Mi govorimo iz Crkve, iz onog zivota i iskustva koje smo u njoj usvojili i osvojili, iz mere predanjskog duha i daha koji je postao nas sopstveni. To podrazumeva razlicite "nivoe" odnosno "vrste" iskustva. Oni su, pak, uslovljeni merom naseg truda, uslova koji nas okruzuju, samim tim determinisu, i spremnoscu da se otvorimo za blagodatnu pomoc i posetu Boziju. Sazvucje svetootackog bogoslovlja je nas nesumnjivi ideal, ali stvarnost katkada proizvodi sasvim oprecne, nesaglasne tonove. Dakle, nas polazni kontekst potrebuje preispitivanje, istrazivanje, ispravljanje i uskladjivanje.

Nas govor i nase svedocenje upuceno je ljudima sa kojima delimo ovaj istorijski momenat i geografski prostor. Ali sa njima ne delimo isto filosofsko iskustvo. Pod filosofijom mislimo sveukupnost pogleda na svet i delatnu praksu uskladjenu sa tim pogledima. Ruski bogoslov Pavle Evdokimov je svog i naseg savremenika opisao recima: "U coveku naseg doba, u jednom posle hriscanskom svetu, bez osecanja za svetinju nema mesta za Boga, i Evandjelje vise ne potresa. Postojanje verujucih nikoga ne zadivljuje, nista se ne dogadja u ovome svetu, nema cak ni cuda. Na religioznu veru gleda se kao na neki infatilni stepen ljudske svesti koju uspesno zamenjuje tehnika, psihoanaliza i drustvena sloga". Ali, ateizam koji uzrasta, jedan prakticni, delatni ateizam koji izgleda vise ni ne nastoji da obezbedi teorijske pretpostavke samom sebi, posto je postao uobicajen, nije iskljucivo negativna pojava kada je vera u pitanju. Ateizam je na jednom mestu pravilno nazvan "zahtevom za ociscenje vere".(3) Ateizam je kao strasna poseta Bozija ziva i najstrasnija kritika svega laznog u verskoj praksi i jednoj mrtvoj, okamenjenoj teologiji koju smo sveli na sopstvenu, preusku meru, i kojom ne mozemo da uspesno odgovorimo na probleme svoga doba.

Stoga nam je potreban jezik nove sinteze ili jezici preciznih konteksta ili perspektiva da bi njime (ili njima) mogli da opisemo sa onima kojima se obracamo na takav nacin da nas dijalog bude istinski rezultantan.

Nova sinteza je bogoslovska artikulacija slozene situacije u kojoj smo se nasli, resenost da izadjemo, uz punu svest da je svaki izlazak rizik i opasnost (ali je svako ostajanje neizbezna osuda na propast i ugusenje), iz nasih malih i sigurnih "hriscanskih geta" na otvoreno i surovo popriste ideja i novih vrednosti jednog, posthriscanskog, doba u kome zivimo.(4)

Nova sinteza nije zadatak jednog coveka, nije ni jedne generacije, ona je izazov postavljen pred celu Crkvu i niz buducih pokolenja. Iz same strukture pomenute sintagme vide se njeni osnovni atributi - time sto je sinteza podrazumevamo da je postanaliticka upotreba pisamskog i otackog blaga koje smo usvojili ne samo kao materijal kojim operisemo i za koji se, za ciju nesumnjivu svetost i autoritativnost, zaklanjamo, nego prvenstveno kao nacin misljenja, verovanja, iskustvovanja i delanja koji su imali sveti pisci biblijskih knjiga i mislitelji otacke mudrosti. To je sinergetski, nadahnuti, autenticno svetoduhovski i autenticno ljudski nacin suceljavanja sa izazovima koji pred nas iskrsavaju. Time, pak, sto je nova, vidimo da je ovde rec o savremenom odgovoru, jednoj egzistencijalnoj replici na novonastale probleme i situacije. Posto je nase da u ovom svetu i istorijskom periodu koje su nam povereni (kao talanti nad kojima treba da radimo i da ih umnozene vratimo Bogu Darodavcu) radimo na obradjivanju, stvaralackom dosazdavanju i oblikovanju Bozije tvorevine (ciji smo deo i mi sami ili drukcije posmatrano koju u sebi, svojom specificnom strukturom - svojim mikro - makro kosmickim potencijalima obuhvatamo) mi u ovom tekstu kao prostoru prinosimo pokusaj da tim novim jezikom govorimo....

ИЗВОР: [You must be registered and logged in to see this link.]