Већина људи повезује Православну службу са богатим хорским традицијама музике која се развила у Русији и Украјини. Грузиниски, Србски, Румунски и Бугарски хорови такође посједују веома широк репертоар хорске црквене музике.
Грчка и Арапска Православна Црква, опет, су задржале веома различит стил једногласног појања, традиција која такође живи раме уз раме са Словенском хорском традицијом у Румунији, Бугарској и Србији.
Ова музика се зове Псалмодија и има заједничке корјене са Латинским Грегоријанским појањем и са појањем Сиријске и Јерменске Цркве.
Она вуче коријене из древне мзичке традиције земаља Средоземља Палестине, Египта, Сирије, Старе Грчке, итд...
Милански едикт из 313. светог цара Константина Великог је нагло поставио исповедничко и мученичко прогоњено хришћанство за званичну и државну религију. Уместо катакомби и подземних служења на гробовима мученика почињу се подизати величанстеви храмови у којима се богослужење врши јавно, на очиглед свих.
Заједно са спољашним устројством расте и унутрашње благоустројство Цркве, што се огледа особито, у усавршавању богослужења, које почиње добијати све величанственији карактер, а то није могло да не утиче на црквено појање, које је попримало све сложеније форме.
Дакле, Црква добија нове и величанствене храмове, обреди у Цариграду (Константинопољу) временом све више и више добијају на сјају и величанствености. Развила се богата химнографска традиција. Песници, композитори и певачи су уносили своје таленте у Цркву, раме уз раме са релативно једноставним стиловима музике који су се користили у читањима из Светог Писма и у појању псалама, много развијеније мелодије се пишу за нову црквену поезију и Литургичке текстове.
Други период развитка црквеног појања карактерише пре свега увођење посебне службе професионалних појаца. У саборним храмовима, Псалти, рукоположени појци који су припадали клиру и чији је посао и улога у цркви била бављење музиком богослужења, су достизали све виши ниво. Од њих се очекивало много више од класичног образовања: познавање језика, музике, теологије и поврх свега велики музички таленат и добар глас су били потребни да би неко постао појац.
Правило 15. Лаодикијског сабора из 367. године гласи: "Осим појаца, који се убрајају у клир, који се пењу на амвон и поју из књига, осталима није обавеза певати у цркви."
Од тог времена су се појци постављали у службу малим посвећењем и посебном молитвом. Имали су своје посебно устројство. Предводници десне и лиеве певнице називали су се Протопсалти, а појац, у чије обавезе је спадало да поје самогласне стихире називао се Лампардарије.У вријеме служења певачи су облачили биеле стихаре и размештали се на две певнице. У доба цара Теодосија Великог у саборном храму Свете Софије на служби је учествовало и до 25 појаца. У наредном периоду њихов број ће знатно порасти. Имајмо у виду да су црквени појци били такође и дворски музичари са титулом доместика (учитеља музике) и магистра (композитора).
Говорећи о дворским доместицима и магистрима важно је напоменути да је и сама личност византијског цара – василевса непосредно повезана са црквеним појањем, и у томе можемо наћи традицију још од цара и пророка Давида. Многи византијски цареви су се показали и као химнографи и песмотворци. Такав је пример и цара Јустинијана који је написао химну ''Јединородниј Сине'', затим цар Лав Премудри и Константин Порфирогенит који су саставили јеванђелске стихире и егзапостиларије.
Песмотворци су између осталих у великом броју били и архипастири и патријарси Цркве, међу којима свети патријарси Софроније, Герман, Методије, Фотије и многи други архипастири.У својој ревности за црквено пјеније они су подражавали светитеље Василија Великог, Григорија богослова, Јована Златоустог и Амвросија Миланског, који су први у својим црквама установили службу свеноћног бденија са појањем псалама и химни, а такође усавршили чинодејство црквених служби. Тако је свети Јован Златоусти лично организовао хор под управом дворског музичара којег је за тај посао задужила царица Евдоксија.А свети Амвросије Милански је постао родоначелник посебног рода појања, названог ''амвросијанско појање''. Из свега тога видимо да је бављење црквеним појањем било крајње престижно дјело достојно занимања и царског и светитељског чина.
Посебно место црквено појање заузима у борби са јересима, јер су многи родоначелници јереси своја лажна учења умотавали у сладосне мелодије на саблазан простог народа. Тако су и чинили сиријски гностици Вардесан и Армоније о чијем је злодјелању преподобни Јефрем Сирин писао:
''Тако приправљен за просте отров, растворен сладошћу, Тама болеснима, којег здрава јела не примају.''
Сладосном отрову јеретичког појања преподобни Јефрем је супротставио своје химне, у којима се истинито учење Цркве сједињавало са узвишеним и умилним мелодијама, постављених на начелима светоотачког учења и рођеним из самог духа унутрашњег хришћанског живота.
Сиријци су приписивали преподобном Јефрему до 12 000 духовних пјесама, а копти – до 14 000 иако нису све песме из сиријских и коптских црквених књига потписиване Јефремовим именом, приписане су му јер су биле написане стилом и начином којим је писао преподобни Јефрем.
Дело преподобног Јефрема показало се зачетком расцвета православног химнотворства које ће изњедрити читав низ блиставих пјесмотвораца.
Први међу њима и данас слављен широм света као један од највећих песника свих времена је свети Роман Сладкопевац или Мелод (друга половина 5. века), који је написао песнопеније за све црквене празнике и велики део песама у част празника светитеља.
Саставио је преко хиљаду кондака, тропара, канона и сл.,мећу којима су најпознатије "Дјева днес", "Вишњих ишча", "В молитвах неусипајушчују" итд..
Током овог периода, неки од највећих композитора у историји Православне Цркве, створили су величанствена музичка дела и даровали Цркви нове музичке облике. Неки од њих су св. Јефрем Сирин, св. Андреј Критски, св. Јован Дамаскин, св. Роман Мелод, Јосиф Химнограф, и св. Козма Мелод.
Друга етапа развоја црквеног појања се одликује не толико значајним бројем нових песнопјенија и проналаском нових мелодијских форми и образаца, него и трагањем пута организовања тих песнопјенија у један складан систем, а за то је био неопходно наћи неки нови принцип способан да обезбеди постојање мелодијске структуре новог типа. То је постао принцип појања у гласовима, односно принцип осмогласја, чије помињање у црквеним записима сеже до 4. вијека.
О постојању гласова у црквеном појању свједоче житија преподобног аве Памве (око 390.) и аве Павла Нитријског (почетак 5. века).
Најстарији сачувани осмогласник је из 6. вијека, а саставио га је извесни Сервус (Север) Антиохијски.
На свих 8 гласова саставља икосе и кондаке свети Роман Мелод.
У 7. веку песнопјенија на 8 гласова пишу такође и свети Јаков епископ Едески, Григорије Писида и свети Теодор Сикеот. Из тога можемо слободно закључити да се крају 7. века осмогласно појање већ усвојено на Истоку, иако у општем и свеобзнањеном смислу није било познато у свим црквама.
Принцип система осмогласја вуче корене из обичаја ране хришћанске Цркве. У сваком од осам дана празника Пасхе се певало на посебном напеву ,односно гласу. Осмодневни циклус напева се убрзо проширио на осам недеља – од првог дана Пасхе до прве недеље по Духовима.
Напев дана се проширио на њему одговарајућу седмицу. Касније се тај осмонедељни циклус почео служити током читаве године, све до следеће Пасхе. Измењујући један другог кроз цели период богослужбене године, гласови дају одређени свештени ритам, који неминовно делује на човека који редовно посећује храм. Сконцентрисано у данима Свиетле Седмице, осмогласје се попут концентричних кругова шири по читавој години, изображавајући непрестано дане Пасхе у сваком тренутку током читаве године.
На тај начин, оно представља освећење читавог човековог живота.
Треба додати и то да се Црквена музика географски развијала на просторима на којима је преовладавало старогрчко, питагорејско учење о интервалима, античка подјелу љествица и њихово груписање према сродности у три тонска рода (дијатонски, хроматски и енхармонски).Из мноштва хеленистичких (грчко–орјенталних) лествица, коришћених у народној музици, издвојило се осам модуса који су се својим карактером уклапали у мелодијске обрасце литургике што је омогућило да развију и искажу појањем посебна осећања (попут туге или радости, песама покајања и хвале Господу) која су могла бити у складу са литургичким циклусом.
Касније је овај систем усвојен од стране православне Цркве, а данашњу форму добио је највише заслугом св. Андреја Критског, св. Јована Дамаскина и др. У Осмогласнику су сакупљене песме према гласовима у којима су компоноване.
...
Византијско појање, као и појање читаве Православне Цркве до данашњег дана, не познаје појање ван осмогласног система. Сви делови богослужења (укључујући и Херувику и Јектеније) се поју у гласу, у сагласности с одредбама црквеног устава и богослужбених књига. Текстови из Октоиха се певају помоћу посебних музичких знакова званих неуме, при чему су се у почетку њима нотирале само прве стихире, тропари и ирмоси канона.
По тим обрасцима су се појале и остале стихире, тропари и тропари канона датога гласа. Нотирана песмопјенија су се називала:
-Самогласен - оно које има само себи својствену мелодију; и
-Самоподобен - оно које такође има својствену мелодију али је истовремено образац за друга пјеснопјенија тог гласа.
Подобен су се називала она пјеснопјенија која су устројена по обрасцу неког самоподобена. Појање подобена се данас ограничило на Грчку Цркву у којој су богослужбени текстови изложени у стихотворној форми, и где подобени имају број слогова као и одговарајући самоподобен,а то умногоме поједностављује примену мелодијског обрасца самоподобена на подобен.
Осмогласник не представља само устројство и систематизацију мелодија богослужбеног појања, већ он пројављује и устројство живота сваког хришћанина уопште. Јер је концепција гласа не само мелодијска већ и календарска, носећи собом и пројављујући на дјлу православну концепцију времена.
Од свих стихира тропара и ирмоса који чине грчки Осмогласник, преподобном Јовану се приписује непотпуна недељна служба. Тако су напеви који се приписују преподобном Јовану, тако сабрани несумњиво служили као образац каснијим пјесмотворцима. Ето зашто је преподобном Јовану дата част и назив аутора Осмогласника која му се са правом припада, и зашто се сам систем византијског осмогласја назива Дамаскиново осмогласје.
Развој нотације
Како се појање развијало, нове форме нотације су прављене да запишу нове, све сложеније мелодије.
Прва нотација је била у ствари записана акцентуација речи александријске школе реторике која је у то време достигла врхунац. Осим садржаја говора, за говорника је врло био битан и начин како ће говорити свој текст. То је довело до тога да настане записивање правилних говорних акцената над записаним текстом, који су се усавршили до веома високог нивоа, тако да је говорник знао врсту акцента у речи па и интонирање саме речи у оквиру реченице и дела говореног текста.
Са све сложенијим мелодијама долазила је и све сложенија врста нотног записивања. Нотација се развијала кроз векове док није постала комплексан систем знакова, способан да запише и изрази префињене нијансе мелодијског покрета, интонације и израза.
Како рекосмо нотација је временом постала изузетно компликована, знаци који су означавали основну мелодију били су праћени богатством придодатих украса, обично дописаним црвеним мастилом, и који су минуциозно објашњавали прецизно извођење мелодије.
Суочени са комплексном и тешком нотацијом коју су наследили од својих средњевековних претходника, и растућим јазом између музичких текстова које су користили музички експерти и традиционалног литургијског појања преношеног само слухом, неколицина музичара је покушала да изврши реформу нотације у жељи да се створи неки систем који би био много једноставнији и интуитивнији
Особито успешно поједностављење старе нотације је створио Петар Лампадарије 1777. године, али је оно засењено чувеном Реформом Три Учитеља; Хурмузија, Григорија и Хризантоса, чувених појаца свог времена и најобразованијих музичара у источном свијету. Они су створили још сређенију и систематичнију нотацију и транскрибовали колосалан број текстова појачког репертоара.
Нова нотација указује на прецизно трајање нота, нешто што је недостајало старој нотацији.
Три Учитеља су започела своју реформу 1814. године и она је ускоро била у широкој употреби. Занимљиво је да Протопсалт Патријаршијске Саборне Цркве Константин није волео нови систем, и наставио је да употребљава стари са хором десне певнице, док је лева певница исте цркве користила нови.
Нова нотација тј. нотација Три Учитеља или како је сада свуда у свету зову Метод Три Учитеља је она која је данас заступљена у литургијској пракси читавог православног свијета.
-Пад Константинопоља (Цариграда) под Отоманско Царство је парадоксално донело нове прилике за црквене музичаре. Њихове музичке вештине и уметност су били веома цењени од стране Отоманских султана и њиховог племства, и неколицина чувених псалта су нашли богато плаћен посао радећи приде као дворски музичари.
Овде морамо направити дигресију и споменути познати случај са св.Јованом Дамаскином, (једним од твораца Осмогласника, ако не и најзначајнијим музичарем и једним од највећих теолога у историји) који је живио у Дамаску у доба када је Сирија већ пала под арапску власт.
Св. Јован је због свог високог образовања и свестраности својих талената био високи саветник на двору у Дамаску и био један од ретких хришћана коме је дозвољено да јавно исповеда своју веру. Након чувеног случаја када му је због клевете одсечена рука која је чудесто зарасла молитвом испред иконе Богородице Тројеручице он се повлачи у манастир св.Саве Освећеног где ствара већину својих дела која до данас певају на свакодневним богослужењима.
