-Дворска црква Лазарица- Крушевац из архитектонског угла-
"Што је Грачаница међу манастирима, то је Лазарица међу црквама." - старешина цркве Лазарице, протојереј-ставрофор Драги Весковац
Време подизања
Код свих раних моравских цркава хронологија није поуздана. Не постоји задужбина чије би се грађење могло тачно у годину датирати, већ је само у појединим случајевима могуће одредити поузданије временске границе кад је могла настати. Због тога је отежано праћење развитка стила моравске архитектуре и утврђивање њених извора, за шта се морају налазити паралеле на оним објектима црквене или по некад профане архитектуре који несумљиво предходе раним моравским задужбинама. Такав је случај и са Лазарицом. Она несумљиво припада скупини раних моравских цркава, што подразумева целокупно градитељство настало у сливу Морава до 1389. године, историјске границе која се битно одразила на каснији развитак стила моравских грађевина. Ране моравске цркве (Дренча, Наупара, Велуће и сл.) завршавају дуготрајнији процес развитка архитектуре у Србији, а оне најрепре з ентативније (Раваница) сасвим јасно одређују стил, као завршни чин једног осмишљеног, архитектонски логичног система у елевацији, који своју потпуну зрелост достиже на лазарици. Без обзира што Раваница и Лазарица представљају прототипе кад је у питању одређивање стила моравског градитељства, према којима се и од којих морају кретати размишљања о изворима и развитку, оне се, самим тим, не могу налазити на почетку моравске архитектуре.
Поред односа архитектуре Лазарице према оновременим владарским и властеоским задужбинама, за датирање су битна још два момента : њен положај у комплексу престонице и утврђивање године рођења Стефана Лазаревића, према изворном податку Константина Филозофа о подизању цркве. Ако усвојимо да је грађење Лазаревог Крушевца започето око 1374. године и да је прво саграђен мали град, зидање Лазарице би се поклопило са завршним градитељским подухватима у оквиру проширења престонице (велики град) обављеним најкасније до 1377/78. године. Како је 1377/78. година и највероватније година рођења Стефана Лазаревића, она би била терминус пост љуем за грађење цркве. Терминус анте љуем непосредно би била година смрти њеног ктитора (1389), али је извесно да се ова граница мора померити на више. С обзиром на познате примере градитељске праксе у средњевековној Србији и на релативно сведене димензије грађевине, време од 2-3 године било би довољно за потпуну изградњу Лазарице. Тако би се подизање Лазареве придворнице могло доста поуздано сместити у временски оквир 1377/78 – 1380. године
Основа
Основа цркве је у облику триконхоса, сађете варијанте уписаног крста, са три травеја по дужини, куполом над средњим простором и истовремено грађеном припратом, првобитно са отвореним бочним пролазима. Апсиде су изнутра полукружне, споља петостране, са прислољеним колонетама на саставима страница. Уобичајена оријентација цркве у правцу запад-исток бележи незнатно одступање од свега 5 степени у односу на идеално усмерење. Основа Лазарице у темељу постављена је на коти 159м. Унутрашња дужина, од темена олтарске апсиде до западног зида припрате, износи 15,65м. Ш ирина наоса је 5,15-5,20м, а полупречници апсида крећу се од 1,61 до 1,65м. Унутрашња висина, до темена полукалоте главне куполе је 17,25м. Дебљина зидова креће се од 1-1,75м. Темељи су постављени на дубини од 0,60м.
Триконхос са сетом или развијеномваријантом уписаног крста једна је од битних особености моравске архитектуре. У време када су црквено-политичке и културне везе између Лазареве државе и Свете Горе биле снажне, атомско монаштво одиграло значајну улогу у измирењу византијске и српске цркве на пећким саборима 1374. и 1375. године, природно је помишљати да је усвајање или стварање триконхосне схеме основе моравске архитектуре последица утицаја светогорских монашких идеја на градитељство Лазареве Србије. Међутим, приликом размишљања о пореклу раних моравских триконхоса укључујући и Лазарицу, не сме се занемарити улога српске градитељске традиције. У том погледу издваја се група протоморавских триконхоса, непоуздано датираних, али вероватно саграђених до средине XИВ века, попут Богородичине цркве у Лешку, Св. Арханђела у Кучевишту или Рђавца (Убошца) код Косовске Каменице.
Вичнијем оку Лазарица се показује као помно изграђен архитектонски модел (пројекат). Сагледавања геометријских односа величина основе откривају да је полазиште геометријских размеравања квадратно поље солеје у које се пројектије кружница унутрашње стране тамбура. Страница квадрата солеје је полазна мера а, сачувана уз сам северни зид (односи мера који су остварени ут северни зид ближи су идеалном моделу). Обарањем дијагонала квадрата солеје и два правоугаоника централног травеја који се преклапају за вредност а, омогућено је постављање геометријске схеме основе са могућношћу кружница ради одређивања интервала између тачака или показивања сукцесије мера. Повлачењем дијагонала кроз мрежу правоугаоника добија се растер истостраних троуглова, што наводи на примену триангулатуре.
Овако успостављени односи постављају проблем модула и примене мерне јединице (свакако је реч о некој од стопа). Многа мерења '''мањих структура'' на Лазарици указала су да основна мерна јединица, стопа, и основни модул нису истоветни. Опсежна мерења опека (дим. 28,2 : 14,1 : 4,7 цм) и утврђивања измерених вредности, као и примена опека, доводе до закључка да је модул једнак дужини опеке и износи 28,2 цм. При томе, полазна геометријска величина а садржи 13 модула.
Размеравања основе, поред указивања на изузетан склад њених односа, потврдила су да је у заснивању Лазарице несумљиво био коришћен геометријски пропорционални модел.
Фасаде : структура, облици, пластика
Начин зидања Лазарице је у основи византијски : наизменично смењивање хоризонталних редова камених тесаника од беловодског пешчара са по три реда опеке повезане дебелим малтерним спојницама, без инсистирања на насатично постављеним опекама. Сасвим је особен поступак извалачења широких спојница малтера које испадају из равни зида.
На Лазарици долази до изражаја тежња ка развијању вертикале, што потенцирају прислоњене колонете које се продужавају у тордиране полустубиће, затим разуђени пиластри и степеновање маса према завршном акценту, главној куполи саграђеној на надвишеном коцкастом постољу. При томе, спољни облици одговарају унутрашњем склопу и сразмерама грађевине. Ова појава може се пратити у византијској архитектури ренесансе Палеолога, а нарочито је типична за градитељство у време краља Милутина, са Грачаницом као главним представником таквих схватања. Наглашено стремљење цркве у висину уравнотежено је постављањем два кордонска венца који идући читавим обимом грађевине деле фасаде на три зоне. Најнижа, приземна зона има улогу масивног постоља Изнад ње, на самом кордонском венцу, распоређују се у правилном ритму прозорски отвори, данас једноделни, некада богатији, Изведени као бифоре са прозорским стубићима. Трећа зона (изнад вишег кордонског венца) је најбогатије решена. У пољима испод слепих аркада смештене су камене перфориране розете, или су та поља обелчежена шах-пољима изведеним у материјалу, као на западној фасади. По свој прилици, полихромни ефекти ове зоне били су раније појачани исликаним шах-пољима у простору око розета, као и у пољима испод слепих аркада без розета. Розете су пласиране и испод архиволти на кубичним постољима главне куполе и куле-звоника над припратом. Зону завршава византијсји тестерасти венац од опеке (уп.црт. 2,3,6,
.
У композицији фасада Лазарице осећа се тежња ка поштовању начела симетрије. Јужна и северна фасада истоветно су решаване, чак и кад су у питању клесани мотиви и њихов размештај на оквирима прозора, архиволтама и розетама. Источна фасада је обрађена доследно концепту примењеном на певничким апсидама, док западна садржи извесне особености. На њој се уочава троаркадни систем који упућује на тзв. Лажну тробродност. Доследно је спроведено степеновање маса у висину с олакшаном конструкцијом куле-звоника над пропратом засведеном слепом кулом. Визуелном утиску сужавања маса према висини доприносе и три розете, постављене једна изнад друге, с јасном градацијом у димензијама. Највећи пречник има розета над порталом, најмањи она у пољу архиволте изнад двојног отвора на кули-звонику.
На Лазарици је остварен и потпуно довршен систем декорације фасада, које обилују типичном моравском плиткорељефном каменом пластиком. Сви елементи облика који су употребљени у композицији фасада Велућа и Раванице (прислоњене колонете, тордирани стубићи, слепе аркаде, вишеструко профилисани пиластри, кордонски венци и сл.), као и мотиви пластике, појављују се и на Лазарици, али у организованом, архитектонски довршеном систему. Розете су постављене логично, увек у пољума испод слепих аркада, прозори увек прате линију нижег кордонског венца. Керамопластични украс од крстастих лончића редовно прати линију архивилте или круга розете. У нижим зонама клесани украс је згуснутији да би постепено, идући у висину, постајао све шири и крупнији ради прилагођавања оку посматрача. Таква градација, примерена оптичким законитостима, после Лазарице није остварена у архитектонској пластици на подручју византијског културног утицаја.
Када је реч о тектоници и спољним облицима, особености архитектуре Лазарице чине композиција целине, однос куполе према целини и архитектонска обрада куполе. У композицији целине приметан је правилан ритам, уједначена компактна грађа основне масе. За однос куполе према целини карактеристична је и у ликовном и у просторном смислу равнорежа која није својствена византијским једнобродним црквама.
На фасадама Лазарице и једном броју моравских цркава појављује се сасвим специфичан пластични орнамент, обликован од геометријских мотива у разноврсним преплетима двочлане, односно канелиране траке. Геометријско начело камене пластике Лазарице, првобитно у целини обојене црвеном бојом, веома ретко нарушавају биљни и животињски мотиви. На јужној фасади припрате, у пољу испд слепе аркаде чија је архиволта покривена каменом пластиком с мотивом стилизованих цветова крина повезаних дршкама међу собом, стоји перфорирана розета обухваћена тордираним ужетом. Средњи део розете густо је клесан, са радијално постављеним стилизованим криновима, дршкама међусобно повезаним, чији се врхови сливају у средиште каменог цвета. Укрштене дршке подсећају на преломљене готске лукове. У тимпанону јужног пролаза је представа двоглавог орла, херадличког симбола династије Немањића, са по једним једноглавим са сваке стране. У средњој зони, изнад нижег кордонског венца, на јужној фасади према истоку, налази се пластиком најбогатији прозор на Лазарици. На месту допрозорника су слепе позноготске бифоре са тордираним стубићима и плетеницом. Изнад бифора су по две адосиране птице са спојеним реповима и кљуновима. У тимпанону прозора су адосиране птице са цветом између и са двема змијама испод њих.
Општа примена моравског пластичног украса на раним моравским задужбинама, укључујући и Лазарицу, може се тумачити пре свега византијским пореклом и природном последицом његовог дугог трајања и шире распрострањености у разним областима умаетничког рада (метал, текстил, намештај, илуминација и сл.). Камена пластика Лазарице, уједначена и прецизно клесана, остварује јединствен стилски израз достижући висок уметнички ниво и значајан напредак у односу на ранију моравску пластику (Дренча, Наупара, Велуће). Сличнисти са појединим деловима раваничке пластике наводе на мисао да су исти мајстори могли бити ангажовани за рад на обе Лазареве задужбине. Непосредне аналогије са пластиком првобитне отворене Латареве спољне припрате у Хиландару указују да су на Свету Гору били упућени мајстори из Поморавља, пошто су претходно завршили послове на Лазаревој придвотици.
Горња конструкција
Горњу конструкцију Лазарице носе прислоњени лукови који леже на пиластима. Сводови су полуобличасти, изнад припрате крстасти, купола је на пандатифима (изнутра кружна, споља осмострана), саграђена на надвишеном коцкастом постољу. Горња конструкција се у целини изграђује од елемената и начином који је својствен византијској архитектури XIV века. Коцкасто постоље куполе карактеристично за рашку архитектуру XIII века, што је један од елемената који сведочи о продужавању старије српске традиције на моравским споменицима.
У горњој конструкцији Лазарице карактеристичан је анекс над припратом (у усвојеној терминологији кула-звоник). Већ се у спољашњим формама куле над припратом осећа, а елементи у унутрашњости потврђују, да је реч о две засебне просторије, раније одвојене дрвеном међуспратном конструкцијом која је почивала на пет подужно постављених паралелних греда, чија су лежишта остала у маси источног и западног зида. У нижој просторији, уза северни зид, источно од попречне осе, налазе се трагови подног отвора, свакако бившег првобитног отвора преко кога се одвијала комуникација из припрате. На северном зиду, према истоку, налази се једна четвртаста, а на источном, непосредно уз граничну линију северног и источног зида, полукружна ниша. По средини источног зида мањи полуобичасто засведени простор који води ка правоугаоном отвору што избија на западни зид наоса. Реч је о капели која преко катихумене остварије непосредну визуелну комуникацију са црквом, односно простором за обављање литургијског обреда.
За разлику од ранијих примера са конструкцијама капела у саставу кула-звоника које посредством катихумена остварују комуникацију са унутрашњошћу цркве, у Лазарици имамо јединствен случај да простор катихумене непосредно проистиче из органског ткива капеле. Практично, у питању је јединствена просторија : капела-катихумена, где је сама катихумена смештена по дужини у дебљини зида који одваја припрату од наоса. О вакво конструктивно решење катихумене успостављено је околношћу да Лазарица нема спољну припрату, па је, с обзиром на подизање капеле над унутрашњом припратом, протомајстор поступио на једини могуће начин.
Капела и простор изнад ње били су повезани дрвеним лествицама, постављеним кроз отвор који је морао постојати на дрвеној међуспратној конструкцији. О томе сведочи Драгашевићев цртеж, на коме се иза бифоре могу уочити лествице. Нема места сумњи да је просторија изнад капеле са катихуменом служила као звонара. Поред податка да је рестауратор лазарице у овом простору затекао звона, то потврђују и остаци лежишта у зидовима за две некада подужно постављене паралелне дрвене греде које су носиле звона. Кула над припратом Лазарице која је наменом капела-катихумена са звонаром, засведена је слепом куполом, чија је полукалота делимично уписана у кубичну масу завршног конструктивног елемента куле-звоника.
Мада је могуће пратити порекло оваквог решења са гледишта еволуције обила архитектуре звоника над припратама, односно спољним припратама, треба рећи да кула-звоник над припратом Лазарице, посматрана у склопу организације унутрашњег простора и спољних облика нема правих аналогија у српској и византијској уметности. Такав градитељски поступак може се оценити као једно од оригиналних решења које доноси стил архитектуре моравских задужбина.
Лазарица је велико дело српске средњевековне архитектуре и позне византијске архитектуре у целини, јер има одлике које су изнад општег, изнад типичног - изузетну хармоничност целине, потпуну зрелост и довршеност. Високе вредности њене архитектуре у идеалном односу структуре и облика, односима делова према деловима и целини и рафинованој обради детаља, најбоље се осете у поређењу са споменицима ранијег или познијег периода на простору византијког културног утицаја. На Лазарици је до краја заокружен сасвим нов градитељски и ликовни поглед на свет, који је, иако нов, израстао из старије српске традиције и најбољих искустава византијске уметности.
