У јануару текуће године напунило се три године одпредстављења у Господу блажене успомене професора литургике и омилитике наАристотеловом Универзитету у Солуну Јована М. Фундулиса. Упокојио се 24.јануара 2007. остављајући иза себе благу успомену једног ученог мужа, смиреногчовека и надахнутог аутора четири стотине и више радова литургичког, омилитичкоги агиолошког садржаја[1]. Као дубок ипредан истраживач литургијских текстова и отачких извора о Светом Богослужењу бавио се са свих аспекатанашим литургијским предањем и истакао је колико историјско - богословскобогатство толико и његов значај у животу Цркве и духовно обнављање човека. Богослужења
Блажене успомене проф. Ј. Фундулис имао је част иприлику да од 1964. сарађује у часопису « Ὁ Ἐφημερίος». Са овог места развио јеса љубављу један значајан дијалог са свештеницима Цркве јеладске одговарајућина конкретна питања литургичког садржаја[2].Међу темама са којима се бавио у поменутом дијалогу је и проблем читања молитава на БожанственојЛитургији. Будући да се од 4. века уводи термин тајно (μυστικός) за Божанску Евхаристију[3]и да је, од тада до данас гласно изговарање молитава на Литургији - да народ чује или не, постало предмет пописивања рукописа и расправаунутар Цркве[4], Јован Фундулис је цео проблем сагледао у његовим тачним историјским,богословским, литургијским и пастирским димензијама.
Конкретно се позива на јединство црквеног тела у апостолско време на основуучешћа народа у ономе што се зове «τῷ νοΐ» («и умом»)[5]. Потом говори о клими која је била створена од 3. до 5. века у почетку са«ἀγράφου διδασκαλίας» («неписаним учењем»)[6]и сакривањем тајни од непосвећених (disciplina arcana) и у наставку сареакцијом цара Јустинијана на појаву преовладавања тајног читања молитаваБожанствене Литургије и Крштења [7].Што се тиче старе праксе сакривања Тајни Јован Фундулис пише да то «неманикакве везе са тајним читањем молитава. Ово (сакривање тајни) односило се иодноси се на оне који су непосвећени, дакле на оне који нису Хришћани... Заверне не постоји тајно или скривено. Откривење је потпуно и заједничко за свечланове Тела Цркве, који су крштени у име Христово. Нити постоји једно богословскоучење за народ, а друго за клир»[8]. У вези са овом темом познату Збирку Закона (139) цара Јустинијана карактеришекао «један снажан богословски текст, који са библијским и догматскимаргументима утврђује и појачава литургијски етос и са строгошћу покушава даограничи тежње тихог изговарања молитава Божанствене Литургије («προσκομιδῆς»)и Светог Крштења» [9].
Опште преовладавање тајног читања молитава у потоњимвековима и, свакако, током турске владавине, блажене успомене Професор приписујевише практичним разлозима, као што су на пример постепено узвишавање иконостаса,«вероватно и савршавање БожанственеЛитургије само од стране једног свештеника без учешћа ђакона» [10].Штампане књиге су такође много допринеле да се молитве читају «тајно»(«μυστικῶς»). Као последица овог развоја дошло је до нарушавање јединственог текста Литургије[11]због премештања молитава које се одвајају од њихових тријадолошки садржанихвозгласа. Такође време тишине, које је настојало док је свештеник читао молитве«у себи», брзо и «површно», било је покривено са спорим музичким мелосом одстране појаца [12]. «Али, осимнеприхватљивог и, нека ми буде допуштено да га окарактеришем каонеблагочестивог безпоретка, - пишеЈован Фундулис - најозбиљнија последица тајног читања молитава јестепреиначавање Божанствене Литургије у један низ славословнихвозгласа који образлажу текст којисе не чује, као и псалмопојања и радњи, која немају независан смисао одмолитава»[13].
Поштујући у потпуности тајинствени (тајни) карактерСветог Богослужења, «τά μυστικά» (тајинства), као што Божанствену Литургију карактеристично ословљаваСвети Симеон Солунски[14], Јован Фундулис је сагласан и прихвата оно што каже отачко предање кроз устаСветога Германа Цариградског о откровењу кроз Оваплоћење Логоса, «пре векова инараштаја»[15]сакривене тајне и њеног откривањау Светом Богослужењу на свакиначин «за освећење и спасење верних» [16].
Са овог аспекта Света Литургија је засвакако неизрецива Тајна, пред којом «ћути свака плот»[17]. Ово, међутим, према значајномсавременом литургологу наше Цркве, не спречава читање молитава БожанственеЛитургије на глас . И то због тога што ова «''Тајна'' за вернике, клир и народ,не значи нешто тајно, већ оно што се не може сместити у ум човечији. Не да незнају да се наш принос - хлеб ивино призивањем Светога Духа претвара у Тело и Крв Христову илида се вода приликом Крштења мења кроз молитве у ''воду поновног рођења'', већда је несхватљив начин деловања Светога Духа» [18].
Ово заправо подразумева Свети Никодим Светогорацкад пише да је Тајна «несхватљива, и затим неизрецива и неисказана и која сеприхвата једино кроз веру», а да је Жртва тајинствена (тајна) у смислу да је«невидљива и за чула»[19]. На овој основи термин «тајинствен» дефинише многе појмове и значајне догађајекоји стоје у вези са историјом спасења, као што су на пример Пасха тајинствена,као тајне која свештенодејствује у нама[20],мистично рађање приликом Крштења у смислу да благодат Божија тајинствено(тајно) делује у нама и поновно нас рађа[21],тајинствена (тајна) Трпеза као воспоминаније на Трпезу Тајне Вечере[22]и образац есхатолошких добара, тајинствени народ [23]-очигледно као мистик тајни, тајинствена песма - као херувимска, која указује натајно изображавање верних са анђелима, али се пева гласно да сви чујуи и тоблаголепно.
Сигурно је већ да тамо где постоји одредница тајно (μυστικός) то не значи да сепоништавају чула (осећаји), већ да невидљива благодат Божија као нестворенаенергија ради и делује «у свакој пуноћи и знању (чувству)»[24].Ово значи да се неизречена тајна приближава «у усредсређености ума и искреногпокајања срца»[25], дакле састрахом Божијим, у поретку, побожношћу и пажњом, а не да наш ум по речима Св.Никодима Светогорца «лута по светским и узалудним стварима»[26].
Тако,Јован Фундулис, стојећи чврсто у отачкој истини да у Цркви «Хлеб који силази саНеба тајно свештенодејствује у сваком»[27], кога верни види, додирује и једе га[28],као што такође у подстицају Светога Симеона Солунског, који хоће да се молитвечитају «са пажњом и полако.... да их сви чују» [29],не може да појми да једна Литургија може да буде несхватљива[30].У погледу свештеника он верује да је он представља «уста не неке неме Цркве,већ народа Божијег, који се са искреношћу слободно обраћа Богу Оцу крозсвештеника и учествује у ономе што он говори»[31].А за народ је несхватљиво да не разуме оно што се савршава «да не учествује уречима молитве и химне»[32].
Због тога се залаже, као и његов учитељ, блаженеуспомене проф. литургике П. Трембелас[33],за читање молитава Св. Литургије на глас «без претеривања у изговарању, чесно иса свештеном достојанственошћу, толико јако колико да буде могуће њихово слушање»[34].То што се на тих начин и мирно слушају молитаве није у супротности са«μυστικῶς» («тајно»). Насупрот, онога појачава, јер држи ум верних са пажњом на оно што се говори како би се речи,према Светом Никодиму, утиснуле унаша срца[35].Они се такође, боље припремају да приступе Тајни Божанске Евхаристије, а осигурава се и јединство црквеног тела. Свештеник читајућимолитве благодари, али и пуноћа верних тиме што слуша молитве и одговара са«Амин» учествује у ономе што се савршава и изграђује се[36].Иначе, ово је оно што се захтева у Божанственој Литургији, са страхом Божијим,вером и љубављу учешће у Трпези речи, али и Трпези Евхаристије.
Панајотис Скалцис
вандредни проф. Аристотеловог Универзитета у Солуну
Превео Саша Станојевић
[1] Ускоро у издању П. Пурнарас у Солуну појавиће се у продаји у частблажене успомене проф. Ј. Фундулиса тротомно дело са каталогом његових научнихрадова и око шездесет текстова његових ученика и пријатеља. Потпун насловгласи: Срдачно поштовање. Јубиларнизборник радова посвећен у част проф. Јована М.Фундулиса, Солун 2010.
[2] О садржају и значају овог дела, које је издала Апостолска СлужбаЈеладске Цркве (Ἀποστολική Διακονία τῆς Ἐκκλησίας τῆς Ἑλλάδος), види К.Караисаридис, «Литурголог Јован Фундулис унутар свог дела: ''Одговори налитургичке недоумице''», у: Лествицелитургијског живота (Ἀναβαθμοί Λειτουργικής Ζωής), Солун 2007, стр. 107 -169.
[3] Евтихије Константинопољски, ОСветој Пасхи и Светој Евхаристији 5, PG 86², 2392D. Јевсевије Кесаријски, Живот Константинив 4, 45 и 71, PG 20,1196B и 1225C - 1227A.
[4] У вези ове теме види Г. Н. Фиљас, Начинчитања молитава у Богослужењу Православне Цркве према рукописима Евхологија од8. до 14. века, изд. Γρηγόρη, Атина 1997.
[5] 1. Кор. 14, 15. и Ј. М. Фундулис, Литургика 1. Увод у СветоБогослужење, Солун 2004, стр. 205. Од истог, Одговори на литургичке недоумице, том 5, Ἀποστολική Διακονία, Атина2003, стр. 192.
[6] Василије Велики, О Светом Духу,27, 66, PG 32, 188B.
[7] R. Schoell - G. Kroll, CorpusJuris Civilis, том III, Berolini, Weidmannos ²1899, стр. 699 (3 - 15): «Нетихо (утишано), већ са гласом, који се гласно чује, чинити највернијем народуСв. Литургију и Крштење».
[8] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр. 196.
[9] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр.
[10] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр. 199. Од истог, Литургика 1. Увод у Свето Богослужење, стр. 206.
[11] Према Василију Великом у сваком Последовању постоји след молитава,химни и читања. Види: Тумачење првог псалма,PG 29, 212BC.
[12] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр. 199. Од истог, Литургика 1. Увод у Свето Богослужење, стр. 207. Г.Н. Фиљас, «Мелодија и молитва у Св. Анафори. Мала уводна разматрања», у: Σύναξη95 (Јул - Септ. 2005) 48 - 51.
[13] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр. 201, 203 - 212. Од истог, Одговори..., том 4, стр. 26 - 30.
[14] Дијалог..., 156,PG 155, 364A. Уопштеније о томе како Св. Симеон схвата мистично Богослужењевиди Ј. М. Фундулис, Литургичко делоСимеона Солунског. (Допринос историји и теорији Св. Богослужења), Солун1965, стр. 127 - 141.
[15] Историја црквена и мистично созерцање (Св.Литургије), PG 98, 429B.
[16] Ј. М. Фундулис, «Дух Св. Богослужења», у Литургијске Теме 1, Солун 1977, стр. 25.
[17] Химна уместо херувике на Велику Суботу. Види и Ј. М. Фундулис, нав.дело, стр. 26. Јован Хризостом, Онимакоји се одвајају од Божанских Сабрања (Св. Литургија)..., PG 49, 372:«Назива се тајна, и јесте тајна. А тамо где се савршава тајна, нека буде великоћутање (мир). Стога дакле у великој тишини, у добром поретку, са доличним(прикладним) страхом Божијим».
[18] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр. 197.
[19] Никодим Светогорац, Исповедањевере, у П. В. Пасхос, У подвигу исведочењу, изд. «Ἁρμός», Атина, стр. 169 - 170.
[20] Тропар 9. песме Канона на Повечерју Велике Среде.
[21] Јован Хризостом, Тумачење на Св.Јована Апостола и Јеванђелисту, 10, PG 59, 768.
[22] Иполит, Fragmenta in Isaiam(Одељци на Исаију), PG 10, 628В.
[23] Григорије Ниски, Онима којиоклевају на Крштење, PG 46, 736C.
[24] Марко Пустињак, Сусретање умапрема својој души, PG 65, 1103D
[25] Симеон Метафраст, Житијепреподобног и богоносног Оца нашег Евтимија, PG 114, 604А.
[26] Христолошка наравХришћана, изд. В. Ригопулос, Солун 1991, стр. 320
[27] Кирил Александријски, ТумачењеЈеванђеља по Луки, PG 72, 489B.
[28] Јован Хризостом, На Јеванђеље поМарку, Беседа 82, PG 58, 739α`. Ср. Симеон Солунски, Диајлог..., 99, PG 155, 301C
[29] Диајлог..., 61, PG 155, 212C.
[30] Ј. М. Фундулис, О једној обновиСв. Литургије, Солун 1961, стр. 6.
[31] Ј. М. Фундулис, Одговори...,том 5, стр. 192.
[32] Ј. М. Фундулис, Савременилитургијски проблеми, Атина 1993, стр. 25. Види протопрезвитер Д. В.Церпус, Литургијска обнова. Искушења литургијског васпитавања клира и народа 1,изд. «Тинос», Атина 2001, стр. 38 - 64.
[33] Три Литургије премаатинским кодексима, Атина ²1982, стр. 98 - 101. Римски литургијскипокрет и пракса Истока. Учешће народа у богослужењу и гласно изговарањемолитава Литургије, Атина 1949.
[34] Ј. М. Фундулис, Литургика 1. Уводу Свето Богослужење, стр. 207. Види од истог, Одговори..., том 5, стр. 202 - 203.
[35] Христолошка наравХришћана, стр. 318.
[36] 1. Кор. 14, 16 - 17. Види и П. Ј. Скалцис, «Предање о читању молитаваСв. Литургије и у вези са тим гледишта Св. Никодима Светогорца», у: Богословље, 79 (Јул - Септ. 2009),свеска 3, стр. 71 - 93.
