*Црквена музика и богослужење
На самом почетку символа православне вере каже се: „Верујем у једнога Бога Оца, Сведержитеља Творца неба и земље…“ Овде се Бог помиње као творац свега видљивог и невидљивог. Слика је јасна, недвосмислена и догматски исправна. Бог је заиста наш небески Отац. Он је Сведржитељ који је створио небо и земљу.
Када су света солунска браћа преводила богослужбене књиге и догмате вере на словенски језик, бирали су изразе који најбоље изражавају суштину оригиналног текста. Понекад су морали, међутим, да занемаре вишезначности високог стила старогрчког језика. Реч „Творац“ је егзактни превод грчког израза “ποιητής” . Ипак, у Мајнарићевом речнику наведена су следећа значења: творац, зачетник, створитељ, изумитељ, и на крају, песник — поета. Онај који је овде за нас само „Творац неба и земље“ за сваког Грка је уједно песник неба и земље. Псалмопевац Давид каже да је Бог све премудрошћу створио. Ове речи бисмо могли схватити као похвалу савршеној Божанској поезији, јер је све створено савршено и складно, као што се стихови ткају од пажљиво бираних речи, при чему песник унапред зна како ће изгледати готово дело.
Човек, као круна Божјег стварања, способан је не само да разуме лепоту Божанске уметности, већ и да опонаша свог Створитеља, те да је и сам ствара.
У зависности од њене намењености и посвећености, уметност се може поделити на световну и религиозну. Иако је њихова намена недвосмислено јасна, неопходно је ипак објаснити религиозну уметност. То је широки појам који обухвата с једне стране слободни уметнички израз надахнут религиозном темом, а са друге Богослужбену уметност, чија је сврха унутар обреда. Богослужбена уметност је наменска и не подлеже истим критеријумима оцењивања као уметност која је сама себи циљ. Слободна уметност има само естетску вредност, а Богослужбена и естетску и употребну. Богослужбена музика, уопште, представља принос срца Богу у свим религијама. Не постоји ни једна религија чији се обред врши у тишини. Штавише, могли бисмо рећи да се Адамово потомство, памтећи прву славу и лепоту Едемског Богослужења, током целе историје обраћало Богу кроз музику.
Хришћанска, а нарочито православна Богослужбена музика не може бити било каква. Постоје јасни критеријуми који морају бити задовољени. Православна Црквена музика мора бити вокална, јер је људски глас најсавршенији инструмент. Постоји још један разлог због којег у Цркви није дозвољена употреба инструмената. Музика, по нашем схватању, не може бити одвојена од речи. Појањем ми изражавамо суштину текста, а речима хвалимо Господа. Православно појање мора бити једногласно, јер Господа славимо једним устима и једним срцем, односно једним гласом. Током времена, кроз историјски развој богослужбене музике усваја се и усавршава систем „осмогласја“, као оквир унутар којег се развија црквена музика и богослужење.
Историјски посматрано, можемо разликовати два временски неједнака периода у процесу развоја црквене музике. Они се сусрећу у четвртом веку. Њихово размеђе пада у време признавања хришћанства за равноправну веру Римског царства, а овај процес је коначно и неповратно утемељен изградњом нове престонице царства — Константинопоља. Први период стога можемо назвати пред-византијским, а потоњи — византијским.
Најстарије помене хришћанског богослужбеног појања налазимо већ у самом Светом Писму. По речи јеванђелисте, Господ је отпојао хвалу, а апостол Павле препоручује хришћанима да се подвизавају појањем. Иако немамо конкретних музичких материјала који би нам пружили увид у начин појања првих хришћана, можемо га донекле реконструисати и везати за јеврејске корене. Будући да се Хришћанство развило као испуњење Јеврејских очекивања Христа, схватљиви су старозаветни утицаји у хришћанском обреду. Први следбеници Христови и даље су се сматрали Јеврејима и испуњавали су закон. Они нису себе изопштили из јеврејске заједнице. На својим саборима на којима су се причешћивали, одржавали су обред који је још увек умногоме подсећао на старозаветне молитве. Стога је схватљиво да је и начин појања и читања на тим првим литургијама остао неизмењен.
После престанка прогона хришћанства, створени су предуслови за велики напредак богослужбене музике, као и теологије, иако оригинално музичко стваралаштво, како се данас схвата на западу, никада није практиковано. По учењу Свете Православне Цркве, Богослужење на земљи је подражавање небеске литургије. Како каже св. Јован Златоусти:
„Горе (Бога) прославља анђеоска војска, а доле људи који врше службу у црквама и тиме опонашају исто то славословље. Горе, серафими поју трисвету песму, а доле мноштво људи узноси исту ту (химну). Настаје заједнички празник за небеске и земаљске житељ; једна заједница, једна радост, једна угодна служба.“
Песме су Цркви објављене преко пророка и виђења светитеља. Ове богонадахнуте химне и њихове мелодије појац, или композитор прихвата као узоре и служи се њима као обрасцима. При том, његов задатак није самоистицање, већ му је циљ уподобљавање небеским песмама. Ово начело није композитору никако наметнуто као ограничење. Сам стваралац га прихвата свестан оне вертикалне везе између небеске и земаљске литургије.
Овај динамични развој црквеног песништва не сме се сматрати последицом вањског утицаја који је присилио Цркву да створи велику количину естетски допадљивог, а теолошки безвредног материјала. Управо супротно. Како су васељенски сабори дефинисали теолошке основе Цркве, химнографи су природно уносили верске истине у литургијски живот. Обогаћивали су литургију дефинисаним догмама напросто да би образовали вернике и на тај начин изграђивали и јачали веру. Неко је једном питао о. Георгија Флоровског где се најбоље могу научити догмати Цркве. Он је одговорио:
„Иди и стој поред појаца годину дана и научићеш богословље наше Цркве.“