Што је човек духовнији то има мање права у овом животу

Старац Пајсије Светогорац

Смирење се задобија после многе борбе. Када човек позна себе, он стиче смирење, које временом постаје његово (непрестано) стање. Без многе борбе можеш постати привремено смирен, али тада ће ти помисао рећи да си нешто иако си заправо ништа и бићеш у прелести до смрти. Ако те смрт затекне у мисли да си ништа, Бог ће ти обратити. Али, ако чак и у самом часу смртном примиш помисао да си нешто.... пропашће сав твој (дотадашњи) подвиг.

Није слобода када кажемо људима да је све допуштено. То је ропство. Да би се исправио, човек мора да пролази кроз многе тешкоће...

Погледајмо дете: ограничавамо његову слободу од почетка. Чим је зачето, мало створењце је ограничено у материци своје мајке читавих девет месеци. Потом се рађа и одмах га повијају и утежу у пелене, а чим почне да расте стављају га у оградицу... Све је ово неопходно да би дете правилно расло. Чини нам се да све ово ограничава слободу, али без тих заштитних мера дете би умрло још на почетку.

Ви не знате много о умној молитви, осим онога што сте о њој прочитали. Жене би требало да буду опрезне, јер оне имају осећајност и нежност, док мушкарци воле Христа више на разумски начин. Жене воле срцем и то су показале када је био распет Господ, док су се мушкарци, који се иначе више користе разумом, видевши колико је Јевреја, књижевника, фарисеја и војника било присутно код Крста Христовог, закључали у кући, забравили добро врата и чекали шта ће да се догоди. Жене су, дакле, осећајне и врло лако им могу доћи сузе за време молитве, и оне тада могу помислити да су достигле (благодатно) стање које су описали Свети Оци. Зато је неопходно да жене буду обазриве и предострожне (на молитви). .

Што више баците неки предмет у висину, то ће он са већом силином треснути о земљу и разбити се. Често сретнемо човека који је умислио да је нешто велико... а то је веома опасно, јер је такав човек доспео у стање унутарње гордости... Нека му је Бог у помоћи, јер се такав сјединио са сатаном.

Немојте се егоистички само-присиљавати да чините више него што можете да чините, јер то само оптерећује (а не доноси никакву корист). Христос је отац нежни, а не тиранин: Он се радује нашем смиреном труду.

Није добро да човек мења духовнике. Замислите градњу зграде, приликом које се стално мењају пројектанти и инжењери. Таква градња не може изаћи на добро.

За осетљиву и предану душу неће бити ни од какве користи да се - док не стекне довољну духовну снагу - упушта у подробно анализирање својих греха, будући да јој ђаво тада може подметнути дух преосетљивости, е да би је тиме само још више обременио. Ђаво никада не иде насупрот човековим жељама, већ им свагда повлађује, и труди се да, умножавајући тугу и сузе, само још више ожалости душу и баци је у очајање.

Што човек постаје духовнији, то мање права има у овом животу. Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправду, мора да трпи увреде од људи. А духовно искварен човек, који се удаљио од Бога, има многа права: да малтретира друге, да виче и да се поступа неправедно. Наша права Бог чува за други живот, а ми из незнања често тражимо нека права овде... Ако нам неко нешто приговори, ми му одмах узвраћамо. А после мислимо да верујемо у Бога. То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој.

ПОУКЕ ЗА СПАСЕЊЕ(СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ)


Када бисмо ми имали вере да је Бог стално са нама и у нама, не бисмо се више плашили ни смрти, ни глади, ни болести, јер бисмо били уверени да смо у наручју Божијем, као деца у наручју својих мајки. Ми, међутим, нисмо достигли ту меру, јер се више уздамо у новац и у уживања него ли у Бога.
* Не чини све што можеш, не веруј све што чујеш и не кажи све што знаш.
* Да тражимо од Бога, кроз молитву, страх Божији и размишљање о смрти, јер страх Божији је почетак мудрости, а страх од смрти и страх од Суда чувају нас од греха и подстичу нас на покајање. Ово је, мислим, најбољи савет за мирјане. Од страха Божијег се у нама рађају и расту вера, нада и љубав, а из страха од смрти рађају се сузе и кајање због грехова.
* Сматрај свог ближњег бољим од себе, ишти му савет уместо да му га дајеш, а његове недостатке попуни својом љубављу. Чини то и спасћеш се.
* Свако припрема себи храну по своме укусу и жељи. Ако му се учини сувише слатком, закисељује је помало, ако му се учини несланом, додаје јој још мало соли и зелениша, и спрема је како му се допада; и ако се допада њему, допада се свима. Ја тако мислим. Исто тако се догађа и са свачијим духовним животом. Свако од нас припрема себи спасење како сам мисли, како хоће и како може, по ревности и благодати коју му је Бог дао. Старци казују да је глад најбољи кувар, а сиромаштво најбољи домаћин. Исто је тако и са спасењем наше душе: ревност, молитва и смирење највише помажу на путу спасења.
* Постаните вредне пчелице које сакупљају нектар и мед од најчистијег благомирисног цвећа, а не стршљени и бумбари, који сакупљају храну од балеге и сваког корова. Ревнујте за највреднијим добрим делима, најлакшим за стицање, као што су љубав, молитва, милост и смирење. Њима се храните, и имам наду да ћемо с њима видети Христа, Спаситеља света.
* Најбоље је да човек буде глинени лонац, који је добар за свашта, и сви га свакодневно употребљавају: и за јело, и за воду, и за сваку ствар. Док се златни лонац или суд ставља на полице, закључава у ормаре, за њим ревнују лопови, и користе се само о великим данима или једном годишње. Глинени лонац је суд свакодневних потреба, јер га сви траже и имају користи од њега. Тако и смирен човек, који не тражи част и власт. Он остаје незапажен у окружењу, али свима је од користи, подстиче их, помаже им, одмара их, и сви га траже и радује их. Смирење је велики дар за монахе и мирјане!
* Без искушења и невоља не можемо се спасти. Али да се не смућујемо, нити да слабимо у вери, јер данас ђаво напада људе јаче но некада, јер види да има мало времена. Молимо се, трпимо и сећајмо се речи Господа, Који нам је обећао да ће остати с нама «до краја века». Такође се не обезнађујмо у погледу живота у време невоља, јер нас Бог не оставља напуштене. Јер као што је у време светог пророка Илије Тесвићанина Бог имао «још 7 хиљада одабраних мужева, који не преклонише своја колена пред Валом», исто тако и у наше дане Господ још има довољно одабраних мужева и хришћана, који су јаки у вери и нису приклонили своју душу у ропство страсти. Има Бог своје праведнике по селима и градовима, који Га славе даноноћно, који живе у девствености и уздржању, и творе милост сиромаху и удовици. Али њихова имена и њихов број зна само Бог једини.
* Трију ствари треба монах најпре да се чува: пијанства, среброљубља и разговора са женама.
* Препусти се увек вољи Божјој и имаћеш мир у својој души. Чини шта ти се заповеда, не твори ништа без благослова, када не знаш, питај, а када немаш кога да питаш, моли се, и Бог ће ти показати добар пут.
* Живите с радошћу и много љубави у дому Божјем. Манастир је духовни Јерусалим или Сион. Од нашег подвига овде зависи стицање небеског Јерусалима. Будите блажени што сте бачени у наручје Господње и живите у дворима дома Бога нашег.
* Најбољи савет који ти дајем јесте да у манастиру имаш трпљење у свему. Јер ако су светитељи трпели смртне муке од пагана, Христове љубави ради, како да ми не отрпимо реч прекора од хришћана и од наших отаца, који имају Бога и желе да нас спасу?
* Живите једни с другима у савшеној љубави, молите се, љубите цркву и читање богоугодних књига, слушајте своје духовнике, творите милостињу јер она може много пред Богом, и у свему будите смирени и кротки. Једном речју, творите дела достојна раја и никада не заборавимо на смрт. Ако будете тако творили, сигурно ћете се спасти!
* Творимо и ми оно што учимо друге, и све што чинимо у животу нека буде на славу Божју и на корист ближњег, јер «љубав покрива мноштво грехова». Ово је завештање љубави јер нас Спаситељ учи: «По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом».
* Кад сам био у војсци ово је био наш слоган: «Око на непријатеља, ухо на команду и с Богом напред!» Тако треба да се понашамо и у духовној борби.
* Знак духовног напредовања је мисао да си најгрешнији, сузе на молитви, велика радост у срцу и много љубави и милости према свеколикој творевини.
* Молите се стално! Молите се из срца! Молите се Богу што више! То је сва нада нашега спасења. Јер из молитве извиру сва добра дела.
* Све што чините, чините с љубављу, да бисте имали плату за све, јер је љубав венац свих добрих дела!
* Треба да свагда имамо пред собом своје грехе, да нас не би гризла савест, да бисмо добили сузе у молитви и да више не бисмо грешили. Савест помиње наше грехе, и помињући их, чини нас смиренима.
* Редовно да се исповедаш, јер ако ако чешће почистиш кућу, ,мило ти је да пребиваш у њој. Ако опереш кошуљу, мило ти је да је обучеш. Јер ако се накупи много смећа у кући, теже је да се избаци напоље.
* Имај веру у Благога Бога и иди напред с надом, јер живот није овде, него с оне стране гроба! Нека нам Бог додели кутак Раја!
Сачувана
''Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави - даруј мени слузи Своме.
0, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова
Амин.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ – ДУХОВНИ САВЕТИ ЗА СПАСЕЊ




Не желим вам овде на земљи ни славу ни било шта што је пролазно, јер нас све то води у погибао. Али, творећи вољу Господњу, имаћете и овде доста користи, и загробно ћете имати вечно блаженство.Имајте страх Божији и свакодневно постављајте добар почетак. - - Који сте храмали, исправите се, а који нисте храмали, владајте собом благодаћу Господњом, да не бисте пали, јер није тако лако живети, али је јако тешко умрети. Сви који умиру заборављају овај живот и у часу смрти виде пред очима само што су учинили, добро или зло. Једном сам се затекао крај постеље неприпремљеног човека, који се мучио да умре, и викао је к мени обезнањен:»Не остављај ме, оче Пајсије, не остављај ме!» Настојао је да утекне и викао:»Не остављај ме, оче Пајсије!» И умро је. Бог нека му душу прости!

Један, који је био одавно болестан, умро је тако лепо! Исповедио се, причестио, и захтевао је да га замонашим. У четвртак сам га замонашио на његовој паћеничкој постељи, и у суботу је отишао Господу. Али пре смртног часа послао ме је да позовем духовника како би му прочитао молитве при исходу душе. Затим је рекао:» Упалите свећу! Брзо, свећу!» - Упалио сам му свећу и хтео је да му је држим. А он ми је рекао: «Нека, оче Пајсије, држаћу је ја.» Држао је у својим рукама неколико минута. Погледао је налево и престрашио се. Затим је погледао надесно и порадовао се мало. На крају ми рече: «Оче, угаси свећу јер имам још мало». Дошао је духовник и прочитао му молитве на исход душе. Било је у свитање. Сакупило се више њих око монаха Гервасија, јер се тако звао. Запалио сам поново свећу, заискао је опроштај од свију, дубоко је удахнуо и предао свој дух с миром. Ето монаха припремљеног за смрт за само три дана. Бог нека упокоји са светима оца Гервасија. Био ми је ученик.

* Када бисмо ми имали вере да је Бог стално са нама и у нама, не бисмо се више плашили ни смрти, ни глади, ни болести, јер бисмо били уверени да смо у наручју Божијем, као деца у наручју својих мајки. Ми, међутим, нисмо достигли ту меру, јер се више уздамо у новац и у уживања него ли у Бога.
* Не чини све што можеш, не веруј све што чујеш и не кажи све што знаш.
* Да тражимо од Бога, кроз молитву, страх Божији и размишљање о смрти, јер страх Божији је почетак мудрости, а страх од смрти и страх од Суда чувају нас од греха и подстичу нас на покајање. Ово је, мислим, најбољи савет за мирјане. Од страха Божијег се у нама рађају и расту вера, нада и љубав, а из страха од смрти рађају се сузе и кајање због грехова.
* Сматрај свог ближњег бољим од себе, ишти му савет уместо да му га дајеш, а његове недостатке попуни својом љубављу. Чини то и спасћеш се.
* Свако припрема себи храну по своме укусу и жељи. Ако му се учини сувише слатком, закисељује је помало, ако му се учини несланом, додаје јој још мало соли и зелениша, и спрема је како му се допада; и ако се допада њему, допада се свима. Ја тако мислим. Исто тако се догађа и са свачијим духовним животом. Свако од нас припрема себи спасење како сам мисли, како хоће и како може, по ревности и благодати коју му је Бог дао. Старци казују да је глад најбољи кувар, а сиромаштво најбољи домаћин. Исто је тако и са спасењем наше душе: ревност, молитва и смирење највише помажу на путу спасења.
* Постаните вредне пчелице које сакупљају нектар и мед од најчистијег благомирисног цвећа, а не стршљени и бумбари, који сакупљају храну од балеге и сваког корова. Ревнујте за највреднијим добрим делима, најлакшим за стицање, као што су љубав, молитва, милост и смирење. Њима се храните, и имам наду да ћемо с њима видети Христа, Спаситеља света.
* Најбоље је да човек буде глинени лонац, који је добар за свашта, и сви га свакодневно употребљавају: и за јело, и за воду, и за сваку ствар. Док се златни лонац или суд ставља на полице, закључава у ормаре, за њим ревнују лопови, и користе се само о великим данима или једном годишње. Глинени лонац је суд свакодневних потреба, јер га сви траже и имају користи од њега. Тако и смирен човек, који не тражи част и власт. Он остаје незапажен у окружењу, али свима је од користи, подстиче их, помаже им, одмара их, и сви га траже и радује их. Смирење је велики дар за монахе и мирјане!
* Без искушења и невоља не можемо се спасти. Али да се не смућујемо, нити да слабимо у вери, јер данас ђаво напада људе јаче но некада, јер види да има мало времена. Молимо се, трпимо и сећајмо се речи Господа, Који нам је обећао да ће остати с нама «до краја века». Такође се не обезнађујмо у погледу живота у време невоља, јер нас Бог не оставља напуштене. Јер као што је у време светог пророка Илије Тесвићанина Бог имао «још 7 хиљада одабраних мужева, који не преклонише своја колена пред Валом», исто тако и у наше дане Господ још има довољно одабраних мужева и хришћана, који су јаки у вери и нису приклонили своју душу у ропство страсти. Има Бог своје праведнике по селима и градовима, који Га славе даноноћно, који живе у девствености и уздржању, и творе милост сиромаху и удовици. Али њихова имена и њихов број зна само Бог једини.
* Трију ствари треба монах најпре да се чува: пијанства, среброљубља и разговора са женама.
* Препусти се увек вољи Божјој и имаћеш мир у својој души. Чини шта ти се заповеда, не твори ништа без благослова, када не знаш, питај, а када немаш кога да питаш, моли се, и Бог ће ти показати добар пут.
* Живите с радошћу и много љубави у дому Божјем. Манастир је духовни Јерусалим или Сион. Од нашег подвига овде зависи стицање небеског Јерусалима. Будите блажени што сте бачени у наручје Господње и живите у дворима дома Бога нашег.
* Најбољи савет који ти дајем јесте да у манастиру имаш трпљење у свему. Јер ако су светитељи трпели смртне муке од пагана, Христове љубави ради, како да ми не отрпимо реч прекора од хришћана и од наших отаца, који имају Бога и желе да нас спасу?
* Живите једни с другима у савшеној љубави, молите се, љубите цркву и читање богоугодних књига, слушајте своје духовнике, творите милостињу јер она може много пред Богом, и у свему будите смирени и кротки. Једном речју, творите дела достојна раја и никада не заборавимо на смрт. Ако будете тако творили, сигурно ћете се спасти!
* Творимо и ми оно што учимо друге, и све што чинимо у животу нека буде на славу Божју и на корист ближњег, јер «љубав покрива мноштво грехова». Ово је завештање љубави јер нас Спаситељ учи: «По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом».
* Кад сам био у војсци ово је био наш слоган: «Око на непријатеља, ухо на команду и с Богом напред!» Тако треба да се понашамо и у духовној борби.
* Знак духовног напредовања је мисао да си најгрешнији, сузе на молитви, велика радост у срцу и много љубави и милости према свеколикој творевини.
* Молите се стално! Молите се из срца! Молите се Богу што више! То је сва нада нашега спасења. Јер из молитве извиру сва добра дела.
* Све што чините, чините с љубављу, да бисте имали плату за све, јер је љубав венац свих добрих дела!
* Треба да свагда имамо пред собом своје грехе, да нас не би гризла савест, да бисмо добили сузе у молитви и да више не бисмо грешили. Савест помиње наше грехе, и помињући их, чини нас смиренима.
* Редовно да се исповедаш, јер ако ако чешће почистиш кућу, ,мило ти је да пребиваш у њој. Ако опереш кошуљу, мило ти је да је обучеш. Јер ако се накупи много смећа у кући, теже је да се избаци напоље.
* Имај веру у Благога Бога и иди напред с надом, јер живот није овде, него с оне стране гроба! Нека нам Бог додели кутак Раја!

“Требало би да плаћамо све порезе које нам је држава наметнула, иначе ћемо бити узрочници два велика зла. Као прво, уколико то не будемо чинили, наша држава ће банкротирати. Ми ћемо доспети у финансијску зависност од других земаља и оне ће на крају завладати нашим народом.

Као друго, уколико велики број људи буде одбијао да их плаћа, онда ће то уместо њих морати да учине они савесни и поштени. Другачије речено, они ће бити принуђени да плате и за оне који одбијају да то учине, будући да је држави неопходна одређена количина новца за њене расходе. Уколико неки људи одбију да плате порез, онда ће они поштени морати да поднесу терет њихових дугова.

Наш Господ је желео да нам покаже да морамо платити своје порезе тиме што је платио свој порез у Јерусалиму, иако је Он Сам Бог. А када дођоше у Капернаум, приступише Петру они што купе дидрахме, и рекоше: Зар Учитељ ваш не даје дидрахме? Петар рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али, да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш узми је, и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир; узми га те им подај за мене и за себе (Мт. 17,24-27).

Свети Павле каже у Посланици Римљанима: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе, примиће осуду на себе... Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу — порезу, коме царину — царину, коме страх — страх, коме част — част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон. (Рим. 13,1-2 и 5-.

О уобичајеним несугласицама међу супружницима старац је рекао: '' Требало би да супружници имају истог духовника. Да би две кладице потпуно личиле једна на другу, морају се истесати на истом стругу. ''
Други пут је рекао: '' Супружници морају имати духовника, јер такмичења не може бити без судије. ''

+ Старче, неки парови који хоће да имају децу – не могу. Зашто се то дешава?
'' Да би се збринуло неко сироче. Дешава се да кад усвоје неко дете да им Бог одмах подари и једно њихово. ''

+ Кад се дете напуни Христом, одлази у Цркву и причешћује се, и кад се касније одвоји од родитеља и нађе се у непријатним и неповољним околностима, неће му бити много тешко. То је као лакирано дрво које не прима воду у себе јер је заштићено од воде.

Ава Пајсије


+ Знам да нас наш ангео чувар заступа и руководи. Кад се за некога молимо, наш ангео може да помогне брзином муње. Он може да спречи или да сачува онога за кога се молимо.

+ Када тражимо решење за своје овоземаљске проблеме Бог слуша али ствара привид да не слуша. То се догађа стога што нам решење свих наших проблема не би било од користи јер губимо благо на небесима, које нараста независно од тога решавају ли се наши житејски проблеми.

+ Све прихватајте са позитивним мислима и нека не буде другачије.

+ Кад вас вређају, прихватите то као велики благослов.

+ Овај живот нам је дат да бисмо положили испите и прешли у други. Да бисмо поставили основу, морамо да водимо битку.

Starac Pajsije bio je mnogo zabrinut zbog promene kalendara u Grčkoj. Bio je zabrinut zbog mnogih problema koje je ova promena uzrokovala i molio se za njihovo rešenje. Bio je jako zabrinut zbog grupa koje su oformili “starokalendaraci” i koje su delovale samostalno bez blagoslova pravoslavnog Patrijarha i bez zajedništva sa lokalnim pravoslavnim Crkvama. Neke od tih grupa bile su oformljene i u Atini i Solunu. Međutim, ponovo su se ujedinile sa Grčkom Crkvom zalaganjem starca Pajsija. Starac je govorio: “Bilo bi dobro da ove kalendarske razlike ne postoje, ali uzrok njihovog nastanka nije ni Crkva, ni vera.” Na prigovore da je izmene u kalendaru izvršio papa, starac je govorio:” Novi kalendar je napravio papa, ali Stari kalendar je napravio idolopoklonik,” misleći na Julija Cezara.

Kako bismo razumeli starčeve stavove po ovom pitanju, navešćemo sledeći događaj: Jedan pravoslavni hrišćanin Grčkog porekla živeo je sa svojom porodicom u Americi dugi niz godina. Imao je vrlo ozbiljan problem. On je bio “zilot” tj. starokalendarac, dok su njegova žena i deca sledili Novi kalendar. “Više nismo mogli ni praznike da proslavimo zajedno. Oni su slavili Božić onda kada sam ja slavio Svetog Spiridona. Kada sam ja slavio Božić oni su slavili Svetog Jovana. Ali to je bio naš najmanji problem. Najgore od svega bilo je “učenje” da su novokalendarci jeretici i da će biti osuđeni. Nije mala stvar da neprestano slušaš komentare kako su tvoja žena i deca izdali svoju veru i otišli na stranu Pape, da Sveto Pričešće koje oni primaju nema blagodati itd. Pričali bismo satima, ali nismo dolazili ni do kakvog zaključka. Da budem iskren, bilo je stvari koje se ni meni nisu dopadale kod starokalendaraca, posebno kada bi naše Vladike dolazile da razgovaraju sa nama. Oni nisu govorili sa ljubavlju i bolom u srcu o obmanutoj braći i sestrama, koji su prihvatili Novi kalendar, nego su govorili sa mržnjom i radošcu.

Govorili su da će Novokalendarci jednog dana otići u Pakao. Bili su vrlo fanatični. A kada bi oni završili svoje govore, ja sam osećao unutrašnji nemir. Bio sam iznuren i u velikom bolu zbog cele situacije. Sigurno bi mi se nešto desilo od stalnih,svakodnevnih briga. Pri jednom odlasku u Grčku, napomenuo sam moj problem rođaku Jianiju. Rekao mi je za nekog starca Pajsija. I odlučili smo da odemo na Svetu Goru da bih se ja susreo sa njim. Došli smo na Panagaudu, gde je starac živeo. Starac nas je poslužio i sa osmehom na licu ponudio mi da sednem pokraj njega. Bio sam zbunjen njegovim prisnošću. Osećao sam po njegovom ponašanju da on već sve zna o meni. -”Kako stvari stoje sa automobilima u Americi?”- bilo je njegvo prvo pitanje. Bio sam zapanjen. Zaboravio sam napomenuti da sam radio na parkingu, baveći se automobiima po ceo dan.

-”Dobro.” Bila je jedina reč koju sam mogao progovoriti, gledajući iznenađeno u starca.

-”Koliko ima crkava u mestu gde živiš?”

-”Četiri” odgovorio sam, a novi talas iznenađenja zapljusnuo me.

-”Sa novim ili starim kalendarom?” došlo je sledeće pitanje kao grom, pa umesto da poveća moje iznenađenje, učinilo je da se osetim još prijatnije, zadivljen starčevim neobičnim darom prozorljivosti.

-” Dve sa novim i dve sa starim kalendarom.”- odgovorio sam.

-”Po kom kalendaru ti ideš?”

-”Ja po starom, a moja žena po novom.”- odgovori sam.

-”Slušaj, trebalo bi da ideš tamo gde tvoja žena ide.” Rekao mi je i spremao se da mi da dodatna objašnjenja.

Ali za mene to pitanje je već bilo rešeno. Nije mi bilo potrebno više objašnjenja i argumenta. Nešto neverovatno se dogodilo u meni, nešto božansko. Ono što me je već dugo mučilo otišlo je daleko, napustilo me. Svi argumenti, sve pretnje i sve anateme protiv novolkalendaraca koje sam godinama slušao sada su nestale. Osećao sam milost Božiju, koja je preko Božjeg ugodnika delovala na mene, i ispunjavala me mirom za kojim sam toliko dugo čeznuo. Moje unutrašnje stanje sigurno se ogledalo u mojim očima. Moguće je da je to moje unutrašnje stanje starac video pa je za trenutak zastao. A potom je nastavio da mi daje još neke savete i objašnjenja. Možda da bi ih ja preneo drugima, a i da bi ih sam koristio za sebe,u iskušenjima, kada bi ovo božansko stanje otišlo od mene.

-Naravno, i mi na Atosu sledimo stari kalendar. Ali ovo je druga situacija. Mi smo ujedinjeni sa svim crkvama i sa Patrijaršijama koje slede novi i stari kalendar.Njihove Svete Tajne imaju istu blagodat kao i naše.Njihovi sveštenici saslužuju našima. Međutim, dok su ovi jadnici bili otcepljeni, bilo mi je žao jer većina njih je pobožna, tačna (u sleđenju kanona), borbeni su duhom i istinski revnuju. Ali to se sve desilo neobašnjivo. Ni oni nisu znali šta rade. Jedni su otišili zbog solidarnosti sa drugima, drugi iz samoljublja, treći zbog neznanja.

Oni smatraju da je ovo dogmatski problem,da smo svi prevareni i zbog toga su napustili crkvu. Oni ne rade po blagoslovu, ne pripadaju nikome. I to nije sve. A što je najgore te grupe se i dalje dele i nastavljaju da anatemišu jedna drugu prestajući da komuniciraju međusobno. Ne znate koliko sam samo bio žalostan zbog cele ove situacije. Mnogo sam se molio. Važno je da mi imamo i pokazujemo ljubav prema njima,da saosećamo i da ih ne osuđujemo. I jos važnije, mi treba da se molimo za njih, da Gospod prosveti um njihov, i po nekada,ako neko od njih zatraži pomoć od nas,trebamo ih poučiti.” zaključio je starac.

Vise od 5 godina je prošlo. Vratio se ovaj gospodin u Panagoudu, da se zahvali starcu, jer nakon prvog susreta, našao je svoju duhovnu, ali i porodučnu sreću. I sa suzama u očima opisivao je ovaj događaj. Svojom ljubavlju, molitvom i razboritošću, Starac je znao kada da govori, kako da pomognu majci Crkvu tiho, izbegavajući ekstremene, skandalozne situacije i da leči rane koje muče telo Crkve.

Старче, кад видимо да се неко ружно понаша, треба ли му нешто рећи?

- То зависи од тога какав је човек. У наше време потребно је много расуђивања и још више божанског просветљења. Није лако одговорити на то питање. Свака ситуација, како сам увидео, у себи садржи петсто разних предуслова. Постоје људи који се могу исправити као и људи које је немогуће исправити. Овим другима је боље ништа не говорити јер се опиру. Нарочито ако је неко самољубив, а ти га повредиш; онда се жестоко опире. Егоиста много пута зна да греши али не попушта због свог егоизма. Кад наша побуда није чиста, тј. Кад поред наклоности постоји и тордост, то значи да љубав није чиста, а то онда изазива код другога велики отпор.

Кад прекоревамо неког из љубави, саосећајно, било да он схвати нашу љубав, или не, долази до промене у његовом срцу јер нас покреће чиста љубав. Док острашћено прекоревање без љубави, може оног другог претворити у звер, јер се наша злоба сукобљава са његовим самољубљем, па врцају варнице, и букне ватра као што се упали труд када креснеш кресивом. Кад трпимо другог из љубави он то разуме. И кад не испољавамо нашу злобу него је задржавамо у себи, он опет разуме, јер му то изазива немир. Као што ђаво, иако се претвара у анђела светлости, ипак доноси неспокој; прави анђео, међутим, доноси нежну, неизрециву радост.

- Дакле, кад нешто кажемо и изазовемо одбојност, то је знак да смо наступили из самољубља!



- Догађају се многи неспоразуми. Једну те исту ствар један човек ће схватити овако а други другачије. Нека свако приупита себе: "Зашто хоћу да кажем ово или оно? Шта ми је мотив? Да ли састрадавам са ближњим, или можда хоћу то да кажем како бих испао добар, како бих се истакао?" Само ако се човек очисти, онда било да се наљути, или викне, или само упути примедбу, његове побуде су чисте. После тога све се правилно одвија јер човек поступа са расуђивањем. Јер расуђивање је очишћење [од сваке грешности и моралне прљавштине], божанско просветљење, духовна бистрина. Следствено томе, како ту може бити самољубља? И кад су побуде чисте, онда је човек спокојан. По томе ћете расудити да ли је неко ваше деловање добро.

Много пута не увиђате да начин обраћања другом добија тон безусловног захтева: "Мора бити тако и тако." Ту се одмах нађе егоизам и ви свом саговорнику тако подигнете притисак. Ако постоје чисте побуде и смерност, примедба може да му помогне. У супротном, у њему се пробуди егоизам и ваша примедба изазове супротан учинак. Зато треба да изузмете себе и да делујете без егоизма. Тек тада вас на деловање покрећу чисте побуде. Опхођење без расуђивања најчешће наноси веће зло него опхођење махнитих који су неурачунљиви и разбијају све око себе, јер људи без расуђивања оштрим речима рањавају осетљиве душе и често их смртно повреде, јер их доводе до очајања.

А има и таквих који се са свима опходе на исти начин. Не можемо, међутим, у напрстак да сипамо онолико, колико може да стане у буре, или да натоваримо на вола, колико натоваримо на мазгу. Во служи томе да вуче плуг. Не можемо на њега да ставимо самар и да га натоваримо. А мазгу, опет, у зао час смо упрегли у плуг, јер она служи за ношење товара. Не можемо све да меримо према свом аршину. Свако има своју меру. Понешто треба намерно и превидети, ако не наноси штету. Кад би сви људи у овом животу могли да се утерају у ред, не би било неваљалства и био би онда и овде рај. Не треба, дакле, пред све људе да постављамо исте захтеве.

Старац Пајсије

Немојте узалудно расипати своје срце...
Када се човек уздржи од испразности, тада се његов ум нужно усредсређује на Бога. Ви, жене, можете лакше да се предате Богу, јер имате милосрдније срце. Мушкарцима је то теже, јер их у томе спречава разум. Вођене својим осећањима, жене су продужиле пут Голготе и ишле све до Гроба, док су се мушкарци сакрили. Међутим, вама прети опасност да вас срце одвуче ка испразним стварима. Вама је лако да се предате малим, сујетним стварима тако да вам ништа не преостане за Христа. Не задовољавате се неопходном одећом, предметима и стварима, него тежите да поред неопходног имате и оно што је лепо, украшено и префињено. Сматрате да је чаша лепша ако је на њој нацртан неки цветић, а прекривач за сто ако је украшен везом, столице ако су резбарене, итд. Срце се на тај начин расипа. Немојте узалудно расипати своје срце...
Жене поседују обиље љубави, али ђаво може да затрује и да је претвори у завист. Жене су у стању да много воле саме себе; таква љубав изазива патњу и претвара се у мучење. Ако лишимо себе такве љубави, онда нам сва та љубав остаје за Христа и ближње.
Старац Пајсије Светогорац

СВЕТ ЈЕ ПРЕТРПЕО ВЕЛИКУ ШТЕТУ ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ - ДЕЦА ПОСЕБНО СТРАДАЈУ ....

- Старче, данас постоји таква визуелна комуникација на даљину, да човек може да види догађаје који се збивају на другом крају света.
- Људи само себе не виде, а читав свет гледају. Данас свет уништава сопствена памет. Није тачно да га уништава Бог.
- Старче, телевизија наноси велико зло ?
- Само наноси ! Дошао ми је једном један човек и рекао: "Оче, телевизија је добра ствар". "И јаја су добра, кажем му ја, али ако их измешаш са кокошијим изметом, нема користи од њих". Тако бива и са телевизијом и радиоапаратом. Данас, кад укључиш радио не би ли чуо неку вест, прво треба да издржиш да саслушаш и једну песму, зато што, чим се песма заврши, објавиће неку вест. Раније није било тако. Знало се у које су време вести на радију - тик, укључио би га и слушао вести. Данас једноставно мораш да саслушаш и песму, зато што, ако искључиш радио, изгубиш и вести.
Свет је претрпео велику штету од телевизије. Деца посебно страдају. Дошло ми је једном једно дете са оцем у посету. Видео сам како из његових уста проговара телевизијски демон, онако како говори ђавоимани - устима демона. То је било као да се родило одојче са зубима. Данас врло често не можеш да сусретнеш нормалну децу - једноставно су чудовишта. И јеси ли приметио, не мисле мало својим мозгом, већ оно што су чули, оно што су видели - то понављају. Тако хоће они други да свет помахнита од телевизије. Односно, они хоће да људи оно што чују у то и верују и тако чине.
- Старче, питају нас мајке како да децу одврате од телевизије ?
- Нека дају деци да схвате да им телевизија испира мозак; да их чини да не могу да размишљају, а да ни не говоримо о томе да им квари очи. Ова телевизија је дело човечије, али постоји и она друга, духовна телевизија (преведена на српски језик реч "телевизија" значи виђење на даљину, тј. телевизор=далекоглед, прим. прев.). То је оно када се одсецањем старога човека чисте очи душе. Тада човек гледа на даљину и без машина. Јесу ли говориле оне деци о оваквој телевизији ? Треба да схвате ову духовну телевизију, зато што ће са овим кутијама шенути. Првоздани су имали дар прозорљивости. Он се изгубио након пада. Кад деца буду сачувала благодат Светога Крштења, имаће и она дар прозорљивости, духовно далекозрење. За тако нешто потребна је пажња, духовни труд. А мајчице се данас заборављају у бесмислицама, а после: "Шта да радим, оче ? Губим своје дете !".


Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
текст из књиге "Чувајте душу

ЖЕНЕ: НЕМОЈТЕ УЗАЛУДНО РАСИПАТИ СВОЈЕ СРЦЕ .....

"Када се човек уздржи од испразности, тада се његов ум нужно усредсређује на Бога. Ви, жене, можете лакше да се предате Богу, јер имате милосрдније срце. Мушкарцима је то теже, јер их у томе спречава разум. Вођене својим осећањима, жене су продужиле пут Голготе и ишле све до Гроба, док су се мушкарци сакрили.
Међутим, вама прети опасност да вас срце одвуче ка испразним стварима. Вама је лако да се предате малим, сујетним стварима тако да вам ништа не преостане за Христа. Не задовољавате се неопходном одећом, предметима и стварима, него тежите да поред неопходног имате и оно што је лепо, украшено и префињено. Сматрате да је чаша лепша ако је на њој нацртан неки цветић, а прекривач за сто ако је украшен везом, столице ако су резбарене, итд. Срце се на тај начин расипа. Немојте узалудно расипати своје срце...


Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац

УЧЕЊЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ КОЈА СЕ ТВОРИ УМОМ У СРЦУ

Сладосно бива у срцу чисто и стално сећање на Исуса и неизрециво просветљење које од њега проистиче. Свети Марко, митрополит Ефески Учење старца Пајсија о Исусовој молитви, као и његово учење о монаштву, тесно је повезано с учењем о овом предмету његовог учитеља и друга, схимонаха Василија. Због тога ћемо прво укратко навести учење старца Василија о Исусовој молитви које је изложио у предговору књига светог Григорија Синаита, блаженог Филотеја Синајског и блаженог Исихија Јерусалимског.Свој предговор књизи светог Григорија старац Василије почиње указивањем на направилност мишљења оних који мисле да умно делање доликује само савршенима, који су достигли бестрасност и светост.Они који тако мисле ограничавају своје мољење само спољашњим испуњавањем појања псалама, тропара и канона, не схватајући да су нам овакво спољашње мољење свети оци одредили само као привремено, због немоћи и недораслости нешег ума с тим да ми, постепено се усавршавајући усходимо на ступањ умног делања и ни у ком случају да не остајемо само при спољашњем мољењу.По речима светог Григорија само је деци својствено да творећи устима спољашње мољење мисле да чине нешто велико, и да тешећи се количином онога што читају гаје у себи унутрашњег фарисеја.По речима светог Симеона Новог Богослова, онај ко се ограничава спољашњим делањем молитве не може да достигне унутрашњи мир и да напредује у добродетељи, јер је сличан ономе ко води борбу са својим непријатељима у ноћној тами: он чује гласове непријатеља, задобија ране од њих, али не види јасно ко су, одакле су дошли, како и због чега се с њим боре.По речима светог Исака Сирина и преподобног Нила Сорског ако би неко пожелео да мимоилазећи умну молитву, само спољашњим мољењем и спољашњим осећањима одбије непријатељски прилог и да се супротстави било којој страсти или лукавом помислу убрзо би се показао као много пута побеђен, јер му се демони, савладавајући га у борби и поново му се покоравајући као да их наводно он побеђује, ругају и наговарају га на таштину и уздање у себе проглашавајући га учитељем и пастирем оваца.Из реченог се може видети сила и вера, како умне молитве, тако и спољашњег мољења. Не треба мислити да свети оци наводно одговарајући нас од неумереног спољашњег мољења и упућујући нас на умну молитву тиме понижавају спољашњу молитву. Нипошто! Јер су сва свештенодејства Цркве у њој установљена Светим Духом и сва она одражавају у себи тајну Оваплоћења Бога Речи. И нема ничега у црквеним обредима људског, већ је све дело Божије благодати, које се не повећава од наших врлина и не умањује услед наших грехова. Међутим, ми сада не говоримо о уставима Свете Цркве, већ о нарочитом правилу и начину живота сваког монаха, то јест, о умној молитви, као о делању које усрдношћу и срдачном исправношћу, а не само речима које се изговарају без пажње устима и језиком, обично привлачи благодат Светог Духа. И паметно је да се овим умним делањем не заинтересује само онај ко је савршен, већ и сваки почетник и онај ко је страстан, пазећи на срце.И због тога Григорије Синаит, који је више од свих и до тананости размотрио и анализирао благодаћу Светог Духа која у њему живи житија, дела и духовне подвиге свих светих, заповеда да се на сваки начин старамо о умној молитви.Такође, и свети Симеон Солунски заповеда и саветује и архијерејима, и свештеницима, и монасима, и мирјанима да у свако време и у сваком часу изговарају ову свештену молитву и као да дишу њоме, јер нема јачег оружја ни на земљи, ни на небу, каже он заједно са светим апостолом, осим имена Исуса Христа.Знај и то, добри трудбениче овог свештеног делања, да су не само у пустињи или у осамљеном отшелништву били учитељи и многобројни делатељи овог свештенодејства, већ и у самим великим лаврама, па чак и у градовима.На пример, његова светост патријарх Фотије, који је постављен за патријарха из сенаторског звања и који није био монах, тек се на својој високој дужности обучио умном делању и напредовао је у њему до таквог степена, да је његово лице, по речима светог Симеона Солунског, сијало благодаћу Светог Духа као код другог Мојсија.По речима истог овог светог Симеона, патријарх Фотије је написао и изванредну књигу о умном делању.Он такође каже да су и свети Јован Златоуст и свети Игњатије и Калист као патријарси истог овог Цариграда написали своје књиге о овом унутрашњем делању.Дакле, уколико ти, говорећи против умне молитве кажеш да ниси пустиножитељ па да се бавиш овим делањем, разобличава те патријарх Калист који се обучио умном делању док је био на куварској служби у великој Атонској лаври и патријарх Фотије, који се тек као патријарх научио уметности срдачне пажње.Уколико се лењиш да се бавиш умним трезвењем позивајући се на послушања, заслужујеш посебан прекор, јер по речима светог Григорија Синаита, ни пустиња, ни осамљеност не бивају толико корисни при овом делању као разумно послушање. Уколико кажеш да немаш учитеља који би те научио овом делању Сам Господ ти заповеда да се учиш из Светог Писма говорећи: "Испитајте Писанија, и в них обрјашчете живот вјечниј". Уколико те смућује то што не налазиш тихо место оповргава те Петар Дамаскин који каже: "У томе се и састоји почетак човековог спасења да остави своја хтења и разумевања и тада се у целом свету неће наћи таква ствар или место који би могли да омету спасење." Уколико те смућују речи светог Григорија Синаита, који много говори о прелести која се дешава приликом овог делања, исти свети отац те и исправља говорећи: "Не смемо ни да се бојимо, ни да сумњамо призивајући Бога. Јер ако су неки и скренули повредивши ум знај да су они то претрпели због самовоље и високог мишљења о себи. Уколико неко у покорности, питајући и са смиреномудреношћу тражи Бога, никада неће претрпети штету благодаћу Христовом. Јер ономе ко живи праведно и непорочно и ко избегава самоугађање и високо мишљење о себи, не може наудити, по речима светих отаца, читав пук демона, чак и ако подигне против њега безбројна искушења. Само они који се уздају у себе и поступају по својој памети падају у прелест. А они који се, спотичући се о камен Светог Писма из бојазни од прелести, клоне умног делања претварају бело у црно и црно у бело. Јер не уче нас свети оци о разлозима због којих бива прелест ради забране умног делања, већ како би нас сачували од прелести."Тако и свети Григорије Синаит заповедајући онима који се уче молитви да се не боје и не сумњају, указује и на узроке прелести: самовољу и високоумље. Желећи да нам они не нашкоде свети оци заповедају да се изучава Свето Писмо и да се њиме руководимо имајући брат брата за доброг саветника, по речима Петра Дамаскина.Уколико се бојиш да приступиш умном делању из свештеног страха и у простоти срца и ја сам заједно с тобом спреман да се уплашим. Међутим, не треба се плашити празних прича, као што каже пословица: "Ко се боји вука нека не иде у шуму." И Бога се треба бојати, али не треба бежати од Њега и не треба Га се одрицати. Велику препреку за делање умне молитве за неке представља њихова телесна немоћ. Пошто нису у стању да понесу труд и пост који су носили свеци они мисле да без овога немогу да започну умно делање. Исправљајући њихову грешку свети Василије Велики учи: "Уздржање се свакоме одређује по његовој телесној сили и мислим да човеку може да нашкоди прекомерно уздржавање које може да разруши телесну снагу учини га непокретним и неспособним за добра дела. Кад би за нас било добро да будемо раслабљени и да телом лежимо као мртви, да једва дишемо, Бог би нас таквима и створио. Ако нас није створио таквима греше они који предивно Божије саздање не чувају онаквим каквим је оно саздано."Подвижник треба да се брине само за једно: да се у његовој души не крије зло лењости, да не ослаби трезвење и усрдно обраћање мисли ка Богу, да се не помрачи у њему духовно освећење и просвећење душе које од њега (т.ј. духовног освећења) потиче. Јер ако све поменуто добро у њему расте неће бити времена да се у њему буде телесне страсти када његова душа буде заузета небеским и када не оставља телу времена за буђење страсти.При таквом устројству душе онај који узима храну ни по чему се на разликује од онога ко је не узима. И он је испунио не само пост, већ и потпуно уздржавање од хране, и има похвалу за своју посебну бригу о телу, јер умерен живот не изазива распаљивање похоти.У складу с овим и свети Исак каже: Ако принудиш слабо тело на оно што превазилази његову снагу двоструко смућење наносиш души.И свети Јован Лествичник каже: Видео сам ову непријатељицу (утробу) умирену и како даје бодрост уму. И на другом месту: Видео сам је како се топи од поста и буди похот, како се не бисмо уздали у себе, већ у живога Бога.Тако учи и прича, коју спомиње преподобни Никон. - У наше време био је пронађен у пустињи један старац који тридесет година није видео ниједног човека и није јео хлеб, хранећи се само корењем, и он је признао да га је све те године нападао демон блуда. И оци су сматрали да нису гордост и храна били узрок ових блудних напада, већ то што старац није био научен умном трезвењу и супротстављању непријатељским прилозима. Управо зато и свети Максим Исповедник каже: Дај телу онолико колико је у стању да понесе и сав свој подвиг усмери на умно делање. И свети Дијадох: Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу, његов циљ је да приводи оне који желе у целомудреност.И зато не треба о њему да мудрују подвижници благочестија, већ да у вери Божијој очекују исход нашег устројства. Ни у једној уметности уметници не суде по алату о резултату рада, већ очекују завршетак рада и на основу њега суде о уметности.Одредивши овакво правило за храну не полажи сву своју наду само на пост, већ постећи умерено и у складу са својом снагом тежи ка умном делању. Тако ћеш и гордост моћи да избегнеш и нећеш се гнушати добрим Божјим створењима узносећи Му хвалу за све.Умна молитва је моћно оружје којим подвижник побеђује своје невидљиве непријатеље.Неки свети оци дају правила монасима: заједно с делањем Христових заповести творити дуготрајно појање псалама, каноне и тропаре. Други оци, изучивши најтананије делање духовног разума сматрају да је за почетнике недовољно да пребивају само у телесном обучавању, већ предајући им заједно с испуњавањем Христових заповести умерено појање и читање одређују уместо дуготрајног појања псалама и канона делање умне молитве додајући притом да ако их Дух Свети посети дејством срдачне молитве тада нимало не сумњајући оставе спољашње правило, јер га надомештава унутрашња молитва.Трећи имајући велико искуство и познајући житија и дела светих, пошто су посебно просвећени дејством и премудрошћу Светог Духа одређују за почетнике заједничко, а не посебно обучавање умној молитви, делећи га на две врсте - делатну и созерцатељну. Ови оци заповедају да се сва брига усмери на умно делање остављајући појању мало времена, само у тренуцима унинија, јер су по њиховим речима, црквене службе и појање песама су предане свим хришћанима уопште, а не онима који желе да тихују. Уосталом, и путем дугачких песама и читањем канона и тропара може се остварити успех, иако веома споро и с великим потешкоћама; други пут је згоднији и лакши, а трећи је најбржи, и притом с радошћу и честим посетама Светог Духа Који утврђује и успокојава срце, посебно приликом усрдног старања и добрих жеља.Пошто се света умна молитва раствара поштовањем заповести Божијих она истерује демоне и страсти, и насупрот томе, онога ко не мари за заповести и ко се не брине за умну молитву, већ се бави само појањем, одвлаче страсти.Преступање заповести Господњих види се у свима подједнако, али се испољава на многе различите начине: на пример, неко може да одреди себи као правило да не преступа заповести, да се не предаје страсти, али му се због неке околности или смућења или сплетке непријатеља деси да неког увреди или осуди или да се разгневи или да га победи таштина или да се расправља и оправдава, или да празнослови или да слаже, или да се преједе или да се опије, или да помисли нешто нечисто или да учини нешто томе слично.Осећајући се кривим пред Богом он истог тренутка почиње да прекорава себе и с покајањем пада ничице пред Богом у умној молитви од срца да му Бог опрости и помогне да више не пада у таква сагрешења.И на тај начин он удара темељ поштовању заповести и чувању свог срца од злих прилога у молитви, бојећи се и дрхтећи да због њих не изгуби Царство Небеско.А други живи просто, не марећи да ли пада или стоји и мислећи да у данашње време нема људи који чувају заповести и који се плаше да их преступе, и да свако хотимице или нехотице греши пред Богом и бива крив за ове или оне танане грехове и страсти; и због тога не жели да их се чува сматрајући да је то немогуће.Сматрајући себе одговорним само за прељубу и блуд, убиство и крађу, тровање и томе сличне смртне грехове и уздржавајући се од њих он мисли да стоји. На њега се односе речи: бољи је онај који пада и устаје него онај ко стоји и не каје се.Треба се чудити како су оба ова човека, крива за исте грехове које чине сваког тренутка, различити пред Богом, а мислим и пред духовним људима.Један уопште не зна за падање и устајање иако њим владају страсти; а други пада и устаје, бива побеђен и побеђује, подвизава се и труди се, не жели да одговори злом на зло, али се не задржава од пада због навике, труди се да не каже ништа зло, пати када га неко увреди, али прекорева себе за то што пати и каје се за то, или се ако и не пати због нанете увреде ни не радује.Сви који се налазе у оваквом устројству су они који се супротстављају страсти, пате и боре се. Оци су рекли да је свака ствар коју душа не жели пролазна.Желим да кажем још нешто о онима који искорењују страсти. Има и таквих који се радују кад им буде нанета увреда, али зато што се надају да ће добити награду. Овакав спада у оне који искорењују страсти, али не с разумом.Други се радује кад га неко увреди и сматра да је и требало да му буде нанета увреда, јер је сам дао повод за то. Овакав разумно искорењује страст.Постоји, на послетку и такав који не само да се радује пошто је био увређен, и сматра самог себе кривим, већ још и пати због смућења свог увредитеља. Нека вас уведе Бог у овакво устројство душе!Ради јасније спознаје и овог и оног живота рећи ћемо ово: први, потчињавајући себе закону испуњава само своје појање. Други пак приморава себе на умно делање и увек има са собом име Исуса Христа у циљу истребљивања непријатеља и страсти.Овај се радује чим заврши појање. А овај захваљује Богу уколико у тишини, не узнемираван од злих помисли твори молитву. Онај жели квантитет, а овај квалитет.Код онога ко жури да испуни количину појања убрзо се ствара радосна уображеност, у коју се узда, и он храни и негује у себи унутрашњег фарисеја уколико не пази на себе. Код онога коме је драгоцен квалитет молитве постоји спознаја своје немоћи и помоћи Божије.Молећи се, или боље речено, призивајући Господа Исуса у помоћ против непријатељских прилога, страсти и злих помисли, он види њихову погибељ од страшног имена Христовог и разуме Божију силу и помоћ. С друге стране, онај над којим зле помисли врше насиље и сумућују га спознаје своју немоћ, јер не може да им се супротстави само својом силом. И у томе се састоји читаво његово правило и сав његов живот.И премда непријатељ може да му сугерише радосну уображеност и фарисејске мисли он ипак у том подвижнику наилази на спремност да призива Христа против свих злих помисли и на тај начин не постиже успех у својим сплеткама.Међутим, неко ће рећи да и први може да призове Христа против непријатељског прилога. Да, може, али свако из искуства зна да данас делатељи спољашњег правила немају обичај да се обучавају у молитви против злих помисли. Овакви нарочито не желе да прихвате реч која се изговара или пише о унутрашњој пажњи у којој се састоји наука мољења против рђавих помисли. И не само да не прихватају, већ се и противе и позивајући се на своје учитеље тврде да свети оци за почетнике нису одредили умно делање, већ само појање псалама, тропаре и каноне, који се устима и језиком изговарају.И премда они то говоре и уче неправилно, ипак их сви слушају, јер овакво мољење не захтева обучавање или одрицање од мирских похоти, већ свако, чим пожели може тако да се моли, било да је монах или мирјанин.Свештено пак умно делање, пошто је славна и Богу угодна уметност над уметностима и пошто не захтева само одрицање од света с његовим похотима, већ и још много поучавања и обучавања не налази међу монасима оне који би је творили.При свему томе треба се бојати десних и левих скретања, т.ј. очајања и уздања у себе.Уочавајући да код оних који се обучавају умном делању има случајних, а не намерних, нехотичних падова, које оци називају свакодневним гресима не треба због тога сумњати, јер по мери сваког бива и успех и пад од доброг ка супротном.С друге стране, слушајући о великој милости Божијој према нама грешнима, не смемо се уздати у себе и неустрашиво приступати овом умном свештенодејству без великог смирења и тога да колико год можемо испуњавамо заповести.Будући да смо свесни да нам и уздање у себе и очајање сугерише напријатељ треба јако да избегавамо и једно и друго. И на тај начин, с многим разматрањем Светог Писма и користећи савете искусних, у смирењу се обучавати овом делању.Свети оци који уче да се само заповестма Христовим побеђују страсти и да се срце очишћује од злих помисли указују подвижницима да треба да имају два најјача оружја: страх Божји и сећање на свеприсутност Божију, као што је речено: "Страхом Господним всјак уклоњајетсја от зла.", и: "Предзрјех Господа предо мноју вину, да не подвижусја", предлажу осим тога да се има сећање на смрт и пакао, као и читање Светог Писма.Све је ово добро за добре и побожне мужеве, а код безосећајних и окамењених чак и ако се и сам пакао или Сам Бог видљиво открију неће се од тога појавити никакав страх. Притом и сам ум код монаха-почетника отупљује и за сећање на такве ствари и бежи од њих као пчела од дима.Међутим, иако наведено сећање бива добро и корисно у тренутку борбе најдуховнији и најискуснији оци су осим овог добра указали на још веће и неупоредиво добро које може да помогне чак и веома слабима.Прво средство се може упоредити с тим када се пшеница меље у жрвњу својим рукама и својом сопственом силом, а ово последње средство када се меље на воденици водом и различитим помагалима.Као што вода сама покреће точкове и камен тако и преслатко име Исуса заједно са сећањем на Бога који свецело живи у Исусу покреће ум на молитву, о чему Исихије, велики у богословљу каже: "Душа која добија добро и која се наслађује Исусом с радошћу, љубављу и исповедањем узноси хвалу Доброчинитељу захваљујући Му и призивајући Га с весељем," и на другом месту: "Као што је немогуће проводити овај живот без хране и пића тако је немогуће без умног храњења душе достићи било шта духовно и угодно Богу или ослободити свој ум од греха, чак и ако се неко приморава да не греши због страха од мука." И још: "Помисли које су продрле у наше срце, ако их не желимо и боримо се против њих и супротстављамо им се, може да истера Исусова молитва која се изговара из дубине срца."Иако се првим од наведених средстава без умног делања и достиже успех, ипак је то веома споро и с напором.Другим средством се делатељ брзо и лако приближава Богу.Јер тамо постоји само спољашње мољење и поучавање и делање заповести, а овде и ово и оно, и једно и друго: и спољашње и унутрашње чување.Када монах-почетник након одрицања од света и дејства великих и смртних грехова да пред Богом обећање да ће се уздржавати не само од малих грехова, свакодневних и опростивих, већ и од дејства самих страсти и злих помисли, и ушавши својим умом унутра, у срце, почне да призива у сваку борбу и против сваке зли помисли Господа Исуса, или ако због своје немоћи попусти пред прилогом и наруши Господње заповести, па падне ничице пред Господа са сдрачном молитвом кајући се, осуђујући себе и у овом устројству остане до своје смрти, падајући и устајући, бивајући побеђиван и побеђујући, дању и ноћу молећи за освету над супарником својим, зар неће за њега постојати нада у спасење?Јер, као што показује искуство, немогуће је да се чак и највећи мужеви у потпуности сачувају од свакодневних грехова, који нису на смрт, чији извор бивају: речи, мисао, незнање, заборављање, нехотица, воља, случај и који се опраштају свакодневном благодаћу Христовом, по речима светог Касијана.Ако неко због малодушности каже да свети Касијан под онима који се омивају благодаћу Христовом подразумева само свете, а не почетнике и страсне, нека постоји и такво мишљење, али ти углавном узимај у обзир судове и решавање о таквим стварима светих дела по којима се сваки почетник и страстан човек осуђује овим свакодневним гресима и поново може да добије опроштај благодаћу Христовом, као и сви свети свечасним покајањем и исповедањем Богу.Јер, као што каже свети Доротеј, постоји онај који служи страсти и постоји онај који се страсти супротставља.Онај који служи страсти кад чује једну реч губи спокојство или говори пет речи или десет у одговор на једну реч и осећа непријатељство, и смућује се, па чак и касније, када се већ умири од узбуђења не престаје да осећа злобу против онога ко му је ту реч рекао; и жали због тога што му није рекао још више него што м је рекао; и смишља како би му рекао још горе речи; и стално говори: "Зашто му нисам то рекао? Рећи ћу му још ово и ово," и све време се гневи. - То је једно устројство, када је зло стање уобичајено.Други, када чује реч такође губи спокојство и такође у одговор каже и пет и десет речи, и пати што није рекао још три још увредљивије речи и жали и памти зло, али пролази мало дана и он се смирује, неко по недељу дана остаје у сличном стању, а други утихне после једног дана, а трећи вређа, свађа се, смућује се и одмах утихне.Ево колико различитих устројстава има и сва она подлежу суду док су на снази. Зато се може судити и о свим другим случајевима, због чега страсни не може да се очисти благодаћу Христовом од свакодневних грехова који изгледају мали.Размотримо сада када слични грехови бивају опростиви почетницима и страснима.Исти овај свети Доротеј каже: бива да неко чувши реч, пати у себи, али не због тога што га је задесила непријатност, већ због тога што није претрпео. Овај се налази у устројству онога ко се противи страсти.Други се бори и труди, али га страст побеђује. Трећи не жели да одговара злом на зло, али га навика повуче. Четврти се труди да не каже ништа зло, али пати због тога што су га увредили и прекорева себе због тога што пати и каје се за то. Шести не пати што су га увредили, али се ни не радује.Сви се они противе страсти, не желе да служе страсти и пате, и подвизавају се. Овакви, иако су страсни, благодаћу Христовом могу да добију опроштај од свакодневних грехова, које не чине с намером, већ нехотице, за које је Господ светом Петру заповедио да опрашта до седам пута седамдесет на дан.Исто ово говори и свети Анастасије Синаит: Ми овако расуђујемо и размишљамо о онима који примају Свете Тајне Тела и Крви Господње да ако имају неке мале и опростиве грехове као што су: греше језиком, слухом, оком или таштином или тугом или раздражљивошћу, или због нечег сличног, али осуђују себе и исповедају свој грех Богу и тако примају Свете Тајне такво њихово Причешће им бива на очишћење грехова.Пошто смо на почетку рекли о добром и искусном савладавању страсти умном молитвом и заповестима, показаћемо сада јасније и сам ток умне борбе са страстима.Ако нас вражији прилог нападне неком страшћу или злом помишљу делатељ молитве против њих призива Христа и ђаво са својим прилогом гине.Ако пада због немоћи мишљу или речју или раздражљивошћу или телесном жељом, моли Христа исповедајући Му се и кајући се.Ако бива обузет унинијем или тугом, који притискају његов ум и срце, хвата се са сећање на смрт и пакао и свеприсутност Божију и уз њихову помоћ мало се потрудивши призива Христа.Затим, кад стекне мир од борбе поново моли Христа да буде милостив према њему за његове грехове вољне и невољне; и једном речју, у тренутку борбе и душевног мира прибегава Христу и Христос му бива све у свему, како у добрим, тако и у злим околностима.И овога не обузима уображеност и мишљење да наводно испуњава нешто велико молећи се или угађајући Богу. Јер један је смисао спољашњег мољења, а други овог унутрашњег: онај ко се испуњавајући количину појања узда да ће тиме угодити Богу остављајући пак ово, осуђује себе. А овај, пошто га савест прекорева за грехове сваког часа и трпећи нападе непријатељских прилога увек вапије ка Христу држећи у свом уму речи: "Ако се и на сву лествицу савршенства попнеш, моли се за опроштај грехова." И опет: "Више волим да пет речи кажем умом својим него десет хиљада језиком" и на тај начин без икакве сумње испуњава оно што је свети Доротеј навео о противљењу страстима.Ако неко каже да може и без умног делања да се очисти од грехова благодаћу Христовом кроз покајање, њему одговарамо овако: стави с једне стране заповести Христове, а с друге свагдашњу молитву: и остави нам долги нашија.Дај ми и истинску решеност да не нарушавам ниједну заповест, т.ј. да не осећам похот и да се не гневим, да не осуђујем, не клеветам, не лажем, не празнословим, да волим непријатеље, да добро чиним онима који ме мрзе, да се молим за оне који ме вређају, да се клоним сластољубља, среброљубља и блудних помисли, туге, таштине, презира, - једном речју, свих грехова и злих помисли.И с оваквом решеношћу приступи обучавању умном делању и с пажњом уочавај колико ћеш пута дневно, упркос својој решености, нарушити заповести и какви ће те грехови, страсти и зле помисли ранити.Ревнуј да будеш као она удовица која је судију преклињала даноноћно и почни да вапијеш ка Христу свакога часа за сваку заповест коју нарушиш, и за сваку страст, за сваку злу помисао, која те победи.Сједини с овим доброг саветника - Свето Писмо и кад тако проведеш доста времена дођи и кажи ми шта ћеш видети у својој души?Вероватно ћеш и сам признати да ово не може да се постигне спољашњим мољењем, већ само умним делањем. Јер оно свог ревнитеља учи свим овим тајнама и уверава његову душу да остављајући много појање псалама, каноне и тропаре и усмеравајући сву своју бригу на умну молитву он не само да не упропаштава своје правило, већ га још и умножава.Као што су у старозаветном закону сила и хтење били у томе да се сви приведу Христу, иако се тиме наизглед умањивао сам закон, тако и много појање води делатеља ка умној моилтви, а не распростире се на сав монашки живот.Јер и само искуство оваквог учи да молећи се примећује извесну преграду између себе и Бога, као бакарни зид, који, како каже пророк, уму не дозвољава да јасно види Бога у молитви или да ослушкује срце у којем су садржане све душевне силе и извор помисли, како добрих, тако и злих.Умно делање несумњиво захтева страх и трепет, скрушеност и смиреност, темељно изучавање Светог Писма и саветовање с једнодушном браћом, али ни у ком случају бежање и одрицање, као ни дрскост и својевољу.Дрзак човек и онај који се узда у себе тежећи ка ономе што је изнад његовог достојанства и устројства с гордошћу жури ка созерцатељној молитви. Обузет таштом маштом да се попне на високи степен проникнут сатанском, а не истинском жељом, он лако бива ухваћен у ђавоље мреже.И због чега да јуримо за високим успехом у умној и свештеној молитви, којег по светом Исаку бива удостојен једва један из десетине хиљада?Довољно је за нас, страсне и немоћне, потпуно довољно да видимо макар траг умног тиховања, т.ј. делатну умну молитву којом се од срца одагнавају вражији прилози и зле помисли, у чему се и састоји дело почетника и страсних монаха кроз које се може достићи, ако Бог пожели, и созерцатељна или духовна молитва.И не треба да очајавамо због тога што мали број људи бива удостојен созерцатељне молитве, јер код Бога нема неправде. Само се немојмо лењити да идемо путем који води ка овој свештној молитви, т.ј. супротстављајмо се делатном умном молитвом прилозима и злим помислима. Идући овим путем светих удостојићемо се њиховог удела, иако то неће бити овде на земљи, као што кажу свети Исак и многи други свеци.Умна молитва је праћена различитим телесним осећањима међу којима треба разликовати правилна од неправилних, благодатна од природних и од оних која потичу од прелести.Ужаса је и чуђења достојно, каже старац Василије како неки знајући Свето Писмо не схватају га. А други се и не знајући и не питајући искусне усуђују да ослањајући се на сопствани разум приступају умној пажњи и притом кажу да пажњу и молитву треба творити у области жеље: то је, кажу они, област утробе и срца. Оваква је прва и спонтана прелест.Не само да молитву и пажњу не треба творити у овој области, већ и саму топлину која из похотне области у тренуцима молитве долази у срце ни у ком случају не треба примати.По речима светог Григорија Синаита потребан је велики труд да би човек јасно спознао себе и сачувао се у чистоти од онога што је противно благодати, јер ђаво има обичај да почетницима показује своју прелест под маском истине, представљајући им зло као нешто духовно, показујући у машти једно уместо другог по својој вољи, уместо топлине будећи свој жар и уместо весеља причињавајући бесмислену радост и чулну сласт.Уосталом, за делатеља умне молитве је корисно да зна и то да се жар или топлина понекад подижу од бедара ка срцу сами од себе природним путем уколико нису праћени блудним помислима.И ово по речима његове светости патријарха Калиста не потиче од прелести, већ од природе. Ако неко буде сматрао ову природну топлину за благодатну то ће већ несумњиво бити прелест. Због тога онај ко се подвизава не сме на њој да заустави своју пажњу, већ треба да је отера.Понекад пак ђаво сјединивши свој жар с нашом похотом одвлачи ум у блудне помисли. И то је несумњива прелест.Ако се тело стално разгорева, а ум остаје чист и бестрасан и као причвршћен и погружен у дубини срца почињући и завршавајући молитву у срцу то је несумњиво од благодати, а не од прелести.На другом месту старац Василије говори следеће о телесним осећањима приликом умне молитве. Пре свега, по речима његове светости патријарха Калиста, долази топлина од бубрега која као да их опасује и она изгледа као прелест, међутим, није тако: ова топлина није од прелести, већ од природе и она је последица молитвеног подвига. Ако неко сматра да је ова топлина од благодати, а не од природе, то је несумњиво прелест. Међутим, ма какава била ова топлина онај ко се подвизава не сме да је прима, већ мора да је одбаци.Долази и друга топлина - од срца, и ако притом ум пада у блудне помисли то је несумњива прелест; ако се пак цело тело разгорева од срца, а ум остаје чист и бестрасан и као причвршћен у унутрашњој дубини срца, то је несумњиво од благодати, а не од прелести.Знајући све ово човек од самог почетка треба да навикава свој ум да у часу молитве стоји изнад срца и гледа у његову дубину, а не с бока око половине и не на крају доле. Ово треба чинити због тога што када ум стоји изнад срца и у њему твори молитву, он тада као цар седећи на висини слободно посматра зле помисли како играју доле и разбија их као другу вавилонску новорођенчад, о камен имена Христовог. Притом, пошто је знатно удаљен од бедара, лако може да избегне жар похоти, који је постао својствен нашој природи због Адамовог преступа.Уколико неко сабира пажњу за молитву на половини срца тада ум, или због оскудица срдачне топлине, или услед слабљења ума и отупљивања пажње због честог творења молитве, или пак под утицајем борбе коју непријатељ подиже против њега, сам од себе пада према бедрима и против воље се меша с похотном топлином.Неки због своје крајње неразумности или боље речено, због незнања почињу да творе молитву на крају срца, уз бедра и на тај начин дотичући се својим умом делимично срца, делимично бедара сами призивају прелест као факир змију.А други патећи од потпуног неразумевања не знају чак ни само место срца и мислећи да се оно налази насред утробе усуђују се да тамо творе умом молитву - тешко њиховој обмани!Тако треба разликовати и топлину у молитви, која је природни дар, изливен у срце као миомирисно миро, кроз свето Крштење, а која нам долази од прародитељског преступа и коју подстиче ђаво.Прва се започиње само у срцу с молитвом и у срцу завршава молитву, дајући души мир и духовне плодове.Друга потиче од бубрега и код бубрега завршава молитву доносећи души суровост, студен и смућење.Трећа, наставши од мешања с похотним жаром распаљује удове и срце блудним сладострашћем, заробљава ум нечистим помислом и тера на телесно спајање.Онај ко је пажљив све ће ово убрзо распознати и уочити: време, искуство и осећање ће учинити да му све постане јасно.Свето Писмо каже: "Господи, не доброје ли семја сјејал јеси? Откуду убо возрастоша пелевели?" Није могуће да се зло кришом не увлачи у добро: тако се и са свештеним умним делањем преплиће прелест као бршљан с дрветом.Прелест се рађа од надмености и својевоље и као лек против ње служи смирење, проучавање Писма и духовни савет, али не то да се човек клони обучавања умном делању. Јер, по речима светог Григорија Синаита не смемо ни да се бојимо ни да сумњамо призивајући Бога: јер ако су неки и скренули с пута и повредили ум, знај да су то претрпели због самовоље и високог мишљења о себи.Узрок високоумља је с једне стране неразуман и безмеран пост, када онај ко пости мисли да твори добродетељ, а не да пости ради целомудрености, а с друге стране живот у осамљености.Отклањајући први узрок свети Доротеј каже: Онај ко тихује увек треба да се држи царског пута, јер неумереност у свему лако бива праћена надменошћу за којим следи прелест. Уништавајући пак други узрок каже: Само јаки и савршени могу да се боре насамо с демонима и да извлаче на њих мач, који је реч Божија.Сам начин и дејство прелести састоје се као прво: у демонском заједничарењу у похоти унутрашњих бедара, и као друго: у привидима, у маштању ума.Упозоравајући на прво свети отац каже: Иако непријатељ и подмеће природно кретање бедара уместо духовног, будећи уместо духовне топлине свој жар и уместо весеља доносећи бесмислену радост и приморавајући човека да његову прелест сматра за дејство благодати, ипак време, искуство и осећање разобличавају његову обману.Указујући на другу опасност свети отац учи овако: А ти када тихујеш ни у ком случају не примај ако видиш нешто чулно или умно у себи или ван себе: без обзира да ли је то лик Христа или Анђела, или свеца, или светлост, или огањ, и друго. Овде ће поново оживети противник и за прелест окривити умно делање. Јер они мисле да се прелест не меша са спољашњим појањем. Међутим, нека буде познато да у свему: да ли у појању или у молитви, прелест једнако присуствује када је делатељ неискусан, како каже свети Јован Лествичник. Испитајмо и погледајмо, и измеримо каква нам у појању сладост долази од блудног демона и која од благодати и силе које живе у нама. И на другом месту: појући и молећи се пази на сладост која долази да се не покаже да је растворена горким отровима.Дакле, видиш да прелест подједнако може да задеси како оне који поју, тако и оне који творе молитву; међутим, пошто се они који не знају за умно делање брину само да обаве правило појања песама, о злим помислима и похотном врењу не траже да знају, па ни не знају када похотни део сам ври и када се подстиче непријатељским приопштењем, и како да све то избегну.Они чују борбу и задобијају ране, али ко су им непријатељи и због чега ратују, то не знају.Сазнавши из реченог да није умно делање узрок прелести, већ само наша самовоља и високоумље, не треба да избегавамо умну молитву: јер она не само да нас не уводи у прелест, већ нам напротив, открива умне очи за њено познавање и разумевање, што никада не бисмо могли да достигнемо да се нисмо обучавали овом свештеном умном делању, чак и ако је неко велики испосник и тиховатељ.