Proevropska ideologija

Učlanjenje u EU nije samo jedan od ciljeva politike u Srbiji već osnovni i najčešće pominjani cilj proevropskih stranaka. Samo u poslednje vreme više političkih ocena dato je u odnosu na kretanje ka EU.

- Kada je Mlađan Dinkić doveo u pitanje funkcionisanje vlade njegovo ponašanje je u Politici ocenjeno kao loše jer je “razumljivo je da će vlada nasuprot nastojanjima opozicije pokušati da odloži raspisivanje izbora. Pokušaće to da učini suočavajući opoziciju sa optužbom da ako hoće izbore sada i odmah odlaže put Srbije u Evropu što će reći i korišćenje evropskih fondova, najizvesnijeg izvora investicija u vremenima neviđene ekonomske krize.”

- Politiku svoje vlade Cvetković sažima u iskaz “EU nema alternativu”

- Kada Mišković prodaje Delta Maxi miltinacionalnoj kompaniji Delhaize on kaže da je ta prodaja “veliki korak ka EU”.

Postoji, dakle, jednostavna raspodela:

ono što vodi ka EU (+), ono što ometa put ka EU (-)

Kretanje ka EU je odlučujući kriterijum za raspodelu političkih ocena u velikom delu političke scene u Srbiji. Međutim, ova uniformnost još nije dovoljan razlog da proevropejstvo nazovemo ideologijom. Da bi mogli da tvrdimo da se radi o ideologiji, ovaj govor mora da odgovara strukturi ideologije i da služi oduzimanju slobode velikom delu društva.

Hajde da vidimo kako zaista u političkom govoru Srbije funkcioniše tema EU.

Fondovi i pravila

Lako je primetiti da privlačnost članstva u EU dvojaka. Najpre, tu su tzv. “pretpristupni fondovi”: Ako uradimo X doći ćemo do novca, dakle, treba učiniti X. Osim ove argumentacije ipak se naglašava da je pristupanje EU, preuzimanje njenog zakonodavstva, delovanje po njenim preporukama, takođe dobro samo po sebi, nezavisno od novca iz fondova, budući da je EU funkcionalna zajednica koja funkcioniše prema proverenim standardima.

Međutim, ova funkcionalna EU nije sasvim ista kao ona EU koja figurira u proevropskoj ideologiji. U ideologiji su preporuke i zakoni EU uzeti kao izvor apsolutnog autoriteta o kome se ne raspravlja i koji se ne dovodi u pitanje, već se evropski zakoni samo prepisuju. Na taj način Srbija koja navodno teži ka EU, počinje da se suštinski razlikuje od same EU, a težnja ka EU ustvari postaje deo autoritarnog poretka u kome "EU" igra jednu od uloga potrebnih takvom poretku. Ova razlika postaje nevidljiva jer se u kontrolisanoj javnosti nikada ne postavlja pitanje da li je ono što je predstavljeno kao preporuka EU zaista to.

Na ovaj način dolazi se do zamene koja je karakteristična za svaku ideologiju. Ovde se zemlje EU uzimaju kao primer kome treba težiti, ali se u način na koji se ti primeri slede ubacuje autoritarnost koja je domaća. Tako se stvarna EU koja uključuje političku i ekonomsku autonomiju građana, demokratsku slobodu izbora, svodi na izvor novca i autoritarno predstavljenih zakona. Transformacija prave EU u nešto što bi se moglo zvati ideološka zamena za EU (EUi) je takva da ovaj novi pojam više nema nikakve veze sa stvarnom EU nego samo sa potrebama ideološke politike.

A te potrebe su uvek iste: obezbediti samovolju jedne grupe (ovde je to političko-ekonomska proevropska klasa) i oduzeti slobodu ostalima.

Kako se EU pretvara u EUi

Glavne poluge za ostvarenje ovog cilja su veoma jednostavne.

Najpre, pristupanje EU, novac koji sledi u okviru fondova, mora se dovesti u funkciju alibija za korupciju vlasti.

Pogodba koja konstituiše poredak glasi: “Ako nas pustite da radimo šta hoćemo, ako mi budemo na vlasti, ući ćemo u EU i dobiti novac iz fondova. I vama će biti bolje.” Tako se fondovi EU pretvaraju u neku vrstu naknade za dopuštanje korupcije, netransparentnosti i samovolje vlasti. To što je novac iz fondova zbog ekonomske krize i krize odnosa u EU (slučaj Grčke) sve više fiktivan uopšte ne menja stvar. Ideologija ionako funkcioniše u imaginarnom svetu.

Zanimljivo je da se ova propagandna matrica o novcu primenjuje čak i kada je očigledno da je ona nerealna. Najpre je Dinikić objasnio da je obećanje o 1000 evra za sve građane dato u žaru političke borbe. Međutim, to nije sprečilo PR službe da plasiraju vesti da se od privatizacija u 2011. očekuje po 300 evra (Blic, ova vest se već pokazala netačnom propadanjem tendera za Telekom), sve do vesti da će od prodaje državnog paketa akcija C marketa očekuje 9 evra za građane. To je uvek dobar pokazatelj ideologije u javnom govoru – relanost ne utiče na bilo kakav način na temeljnu matricu.

Druga poluga je širenje straha od dolaska suprotne ideološke opcije na vlast. Tada neće biti ovog novca, a postoji mogućnost izolacije, sukoba, rata. Budući da su nacionalisti jedina ideološka alternativa (naprednjaci su bivši nacionalisti sadašnji proevropejci) ovo je dovoljan argument.

Pošto postoji uverenje da je “srpski narod” sklon nacionalističkoj politici, širenje straha od nacionalista je opravdanje za autoritarnu vladavinu uopšte. Samo prenošenje evropskih pravila trebalo bi da je dovoljan razlog da zaostala Srbija ne može da dovodi nešto evropsko u pitanje.

Novac, strah, autoritarnost na osnovu opozicije Evropa-Srbija – to su svi ideološko-propagandni mehanizmi u okviru proevropske ideologije. Oni sa manje ili više uspeha omogućavaju samovolju i nekažnjivost proevropskih vlasti. EU tako postaje samo pokriće za politiku koja je najčešće direktno suprotna stvarnim pravilima u zemljama EU i dobrim političkim praksama. Da vidimo na primerima da li je ta ocena tačna.

Srbija i prakse EU

Glavna razlika između Srbije ii EU je u tome što je politički poredak u Srbiji autoritaran, a u EU nije. Naravno, ovo je stvar stepena. Svaki poredak je autoritaran u nekoj meri, ali je ovdašnja autoritarnost izrazita.

Da počnemo od svima poznatih stvari.

Proporcionalnim izbornim sistemom - u kome mesto na listi ne povlači poslanički mandat - i blanko ostavkama, zakonodavna vlast je potpuno podređena izvršnoj i partijskoj. To ni dan danas nije promenjeno, a ne bi ni bilo da nije izričit zahtev EU.

Reforma sudstva, koja je dovedena u pitanje od strane EU čim je izvedena, takođe podređuje izvršnoj vlasti sudsku vlast.

Obe stvari omogućavaju samovolju.

Treći primer je nešto složeniji. Zahvaljujući zahtevima EU, Srbija je dobila takozvana nezavisna regulatorna tela. Tu je Savet za borbu protiv korupcije (doduše, formiran za vreme Đinđićeve vlade), Poverenik za informacije od javnog značaja, Komisija za zaštitu konkurencije, Državni revizor itd. Sva ova tela u EU su zamišljena kao kontrolori dobre prakse sistema, istovremeno kao preventivna tela da do korupcije ne dođe i kontrolna tela u slučaju da se korupcija pojavi. Kod nas su sva ta tela u otvorenom nepoverenju i neprijateljstvu sa institucijama države. Početak njihovog rada po pravilu je pratio nedostatak prostorija, finansija i ljudi potrebnih za vršenje njihove funkcije. Njihovi postupci po pravilu nisu nailazili na bilo kakvu reakciju vlasti ili je ta rekacija bila otvoreno neprijateljska. Niko nije dao ostavku, odgovarao ili promenio politiku zbog delovanja tih tela.

Ali ne samo to. U okviru PR novinarstva povezanog sa proevropskom ideologijom ili tajkunima, objavljuju se otvoreni napadi na ova tela, posebno na Savet protiv korupcije i njegovu predsednicu. Dakle, ono što je u EU jedan od temelja sistema, ovde je strano telo u sistemu koje je ignorisano ili napadano sa svih strana.

U tom smislu karakterističan je slučaj Komisije za zaštitu konkurencije. Ova komisija je još 2006. godine donela rešenje kojim se zabranjuje povezivanje C marketa i Delte, a da taj predmet ni do danas nije dobio rešenje na sudu. U međuvremenu je Delta Maxi prodat. Drugi slučaj je slučaj fonda SALFORD, gde Vrhovni sud opet poništava rešenje komisije, da bi ga Ustavni sud kasnije potvrdio, a kompanija odbacila odluku Ustavnog suda i najavila prodaju preduzeća. Pošto je Komisija pokazala da insistira na svojim rešenjima, u oktobru 2010. smenjeni su svi njeni članovi, dok je vlada i ranije onemogućavala njen rad odbijanjen da imenuje nove članove. Drugim rečima, Komisija za zaštitu konkurencije nije mogla nijednu antimonopolsku meru da sprovede u delo, a verovatno je da će to sada biti mnogo teže učiniti u odnosu na velike multinacionalne kompanije.

Međutim, ne samo da su u realnosti monopoli zaštićeni od delovanja regulatornih tela, nego se smatra i da treba da budu. U okviru gostovanja u emisiji Između redova, biznismen Branislav Grujić na pitanje o monopolima jasno kaže da samo sud može da utvrđuje da li je neka kompanija zloupotrebila monopol, čime se potpuno negira potreba za nezavisnim telima. Sud pak u septembru 2010. nije još konačno potvrdio nijednu odluku Komisije za zaštitu konkurencije, tako da poverenje u sud u vezi ovog pitanja ne čudi.

Dakle, u praksi se pokazuje da je svako ograničavanje samovolje tajkuna nemoguće. Isto je bilo i sa samovoljom vlasti.

Vlast se takođe pokazala kao potpuno neosetljiva na otkrivanje vlastitih grešaka. Ministrica pravde učestvovala je u naplaćivanju fabrikovanih dnevnica. Ništa. Ministar životne sredine platio je flash animaciju 25000 evra, ima firmu sa koje čak ni formalno nije preneo vlasnička prava i posluje sa državom. Ništa. Državni revizor podneo je prekršajne prijave protiv mnogih ministara. Ništa.

Da bi zaista imali institucije poput onih koje ima EU potrebno je da čitava struktura bude ne-autoritarna, a to kod nas nije slučaj. Proevropske stranke na očigledan način pokazuju da im je auutoritaran, netransparentan i nekontrolisan način vladavine draži, da evropske norme prihvataju nevoljno i da bi mnogo radije radile bez njih.

Autoritarnost

Autoritarnost u odnosu na društvo znači samovolju u političkoj klasi. U praksi, proevropska ideologija ne funkcioniše samo na pogodbi novac EU u zamenu za samovolju političke klase, nego na ukupnom stavu da je samo vlastiti privatan interes važan – da društvo ne postoji.

Osim što je izvor fondova i autoritarnih praksi, EU je i simbol modernosti i individualizma. Korumpiranost političke klase i celog sistema ponajviše se zasniva na ovom stavu. Tu svaki pojedinac pristaje na stav da je samo njegov lični interes važan iz prostog razloga što se taj stav smatra za univerzalno postojeći i univerzalno ispravan. Političar koji pristaje da funkciju koristi kao servis za vlastito bogaćenje i bogaćenje ljudi bliskih njegovoj stranci u stvari misli da bi svako na njegovom mestu učinio isto.

Ljudi se podstiču da misle samo na sebe i svoj navodni interes, svako drugačije razmišljanje označava se kao naivnost i idealizam. Oni koji prihvate ovo mišljenje kao svoju ideologiju verovatno iskreno misle da na ovaj način nisu uticali na društvo. Međutim, ovim isključivanjem iz političke sfere sistem nužno postaje nedemokratski, jer ga samo zainteresovani građani mogu učiniti demokratskim. Onaj koji uzima slobodu da sledi samo svoje interese svoj potez legitimizuje tako što istu slobodu ostavlja svima drugima. Ali, na taj način je i ministar dobio slobodu da sledi samo svoje interese. Jedino što će on to moći da čini sa državnim novcem.

Ovakav sistem nije održiv. Iako svako od nas može da misli da je dobro da gleda samo svoje interese, u stvari je interes svakog od nas da živi u državi i društu čiji resursi nisu u funkciji malog broja ljudi, već služe interesima svih podjednako. Taj zajednički interes je takođe naš interes, interes svakog od nas ponaosob, jedino što je taj deo naših interesa isti za sve i ostvaruje se u saradnji na nivou društva. Čak važi i više, obezbeđivanje tog dela naših interesa omogućava da se onda slede vlastiti posebni interesi.

Ako nas javno ne interesuje, nikakva nevidljiva ruka se neće pobrnuti za njega. Jedino će nevidljiva postati samovolja na nivou političke klase. Sve što se na taj način omogućava je da javno postane faktički privatno i da se sa njim postupa kao sa privatnim. Političar postaje neko čiji posao je da održava privid javnog interesa dok radi u korist privatnog i nema drugu funkciju.

Da bi se ovaj dvostruki sistem održavao vremenom se moraju disciplinovati svi mediji. Danas je to urađeno preko korporativnog vlasništva i kontrole nad reklamama koje se zahvaljujući političkom monopolu slivaju ka veoma malom broju ljudi. Vlasnici korporativnih medija uređuju ih tako da ih ispunjavaju PR-om zainteresovanih lica. Najčešće je to politički PR, a onda i tajkunski, ponekad i oba odjedanput u slučaju kada je neko ko poseduje kapital istovremeno i političar, poput Dragana Đilasa. Pretpostavlja se da Đilasova firma drži 78% reklama u medijima, a kao gradonačelnik on kontroliše i gradsko oglašavanje (svojevremeno su svi štampani mediji dobijali novac za oglase vezane za Bulevar, nedeljnik Vreme ima stalni dodatak “Vreme Beograda” itd.). Ova dominantna pozicija na tržištu nikoga ne interesuje iako je u medijima dominantan položaj najlakše zloupotrebiti. Dovoljan je samo uticaj na nekoliko glavnih urednika.

U ovako privatizovanoj javnosti sve je moguće. Javni govor odražava isključivo ideološku matricu i želje tajkuna.

U ovakvom govoru pravilo EU i nalog demokratskog i evropskog društva postaje sve ono što odgovara političko-tajkunskoj klasi. Aktuelan primer je privatizacija javnih preduzeća koja postaje imperativ i uslov za pridruživanje EU iako takav stav nije praksa EU. Monopoli u medijskoj i u realnoj sferi slobodno se šire, iako bi to trebalo da je zabranjeno po zakonima koje smo preuzeli od EU, ali ih ne poštujemo. U stvari, sve crte neoliberalne ideologije postaju nalog EU, iako to u samoj EU nije slučaj.

Realnost

U stvari, EU je zajednica država koja je na nivo unije prenela samo određena ekonomska i bezbednosna ovlašćenja. Navodnim pravilima EU ne mogu se regulisati svi odnosi u nekoj državi, pogotovo ne na autoritaran način. Iako je cilj članstva u EU verovatno koristan i u skladu je sa savremenim načinim življenja i privređivanja, on naravno nije izvor bilo kakvog autoritarnog poretka. Zbog globalne krize EU danas nije više ni izvor lakog novca. Status kandidata, oko koga su se vrtele i vrteće se, izgleda, apsolutno sve politike proevropskih stranaka, Makedonija ima od 2004. godine, a takođe i Hrvatska koja još nije ušla u EU a čak ne zna ni kada će se to desiti. To što je na kraju puta ka EU koji će trajati oko 10 godina od dobijanja statusa kandidata nije pomoglo Hrvatskoj da izbegne krizu. Dakle, učlanjenje u EU nema nikakav neposredan uticaj na naš kvalitet života.

EU ni po sebi ni u ovom instrumentalnom odnosu nije bilo kakav apsolutni uzor, a čak i kada bi to bila, ponašanje naših navodno proevropskih političara nema nikakve veze sa praksom EU, već isključivo sa autoritarnom političkom matricom u Srbiji.

“EU” je samo mito ili šargarepa kojom se kupuje politička sloboda građana.

Koliko je to evropski?

[You must be registered and logged in to see this link.]