Октоих – Осмогласник
Назив потиче од грчког οκτώ ("окто") - осам, и ήχος ("ихос") - глас. Ова књига, која се обично састоји из два дела, садржи у осам гласова (или напева) распоређене променљива молитвословља које се певају на различитим црквеним службама седмичног круга, то јест које се мењају у зависности од дана у седмици,будући да сваки дан посвећен посебном спомену (светога или празника). Поредак променљивих богослужења који је изложен у Октоиху је следећи: недељна служба првог гласа, служба понедељка првог гласа, уторка, среде, четвртка, петка и суботе, затим недељна служба другог гласа, служба понедељка другог гласа, уторка и тако до суботе, затим недељна служба трећег гласа, служба понедељка трећег гласа... и тако даље, истим редом за све седмичне службе свих осам гласова. Певање свих осам гласова током осам недеља у црквеном Типику назива се "столп" (стуб). Током црквене богослужбене године пева се шест таквих столпова. Певање Октоиха у радне дане почиње од недеље Свих Светих после Педесетнице, а завршава се пред суботу Месопусне недеље. У периоду Великог поста, затим током Сирне седмице која му претходи и Страсне седмице на његовом крају, као и у периоду од Васкрса до Педесетнице, у радне дане се не пева према Октоиху. Недељом се Октоих не пева од Цветне недеље, закључно са недељом Свих Светих. Осим тога, ако неки од дванаест Господњих празника падне у недељни или радни дан, Октоих се такође не користи. Октоих се не користи ни онда кад неки Богородичин празник или празник светога падне у радни дан
-Најстарији сачувани осмогласник је из 6. века, а саставио га је извесни Сервус (Север) Антиохијски. На свих 8 гласова саставља икосе и кондаке свети Роман Мелод.
-У 7. веку песнопјенија на 8 гласова пишу такође и свети Јаков епископ Едески, Григорије Писида и свети Теодор Сикеот. Из тога можемо слободно закључити да се крају 7. века осмогласно појање већ усвојено на Истоку, иако у општем и свеобзнањеном смислу није било познато у свим црквама.
-Принцип система осмогласја вуче корене из обичаја ране хришћанске Цркве. У сваком од осам дана празника Пасхе се певало на посебном напеву ,односно гласу. Осмодневни циклус напева се убрзо проширио на осам недеља – од првог дана Пасхе до прве недеље по Духовима.
Напев дана се проширио на њему одговарајућу седмицу. Касније се тај осмонедељни циклус почео служити током читаве године, све до следеће Пасхе. Измењујући један другог кроз цели период богослужбене године, гласови дају одређени свештени ритам, који неминовно делује на човека који редовно посећује храм. Сконцентрисано у данима Светле Седмице, осмогласје се попут концентричних кругова шири по читавој години, изображавајући непрестано дане Пасхе у сваком тренутку током читаве године.
На тај начин, оно представља освећење читавог човековог живота.
-Треба додати и то да се Црквена музика географски развијала на просторима на којима је преовладавало старогрчко, питагорејско учење о интервалима, античку поделу љествица и њихово груписање према сродности у три тонска рода (дијатонски, хроматски и енхармонски).Из мноштва хеленистичких (грчко–орјенталних) лествица, коришћених у народној музици, издвојило се осам модуса који су се својим карактером уклапали у мелодијске обрасце литургике што је омогућило да развију и искажу појањем посебна осећања (попут туге или радости, песама покајања и хвале Господу) која су могла бити у складу са литургичким циклусом.
-Касније је овај систем усвојен од стране православне Цркве, а данашњу форму добио је највише заслугом св. Андреја Критског, св. Јована Дамаскина и др.
