Иван Иљин
ШТА ЈЕ ТО ФИЛОСОФИЈА?
Ако руска философија још увек жели рећи нешто значајно, истинито и дубоко Руском народу и човечанству уопште – после свих доживљених заблуда и падова – она пре свега мора себе запитати у чему је њено позвање, шта је њен предмет и који је њен истински пут (метод)? Она мора да се ужели јасности, части и животности. Она мора постати убедљив и драгоцен истраживач духа и духовности. Ако се не замисли, ако не престане да подражава страним, посебно немачким обрасцима и не покуша отпочети свој руски национални посао из почетка и из дубине руског националног духовног искуства, онда ће се она ускоро показати мртвим и непотребним теретом у историји руске културе.
Пре свега, руски философи морају престати да намерно измишљају ''философске системе''. Философ уопште није обавезан измишљати и проповедати некакав ''систем''. То је чисто немачка предрасуда од које нам је давно време ослободити се. Тај задатак припада умишљеним задацима културе, и не треба фантазирати да се он ''сам од себе'' подразумева. Прво, философија може бити предмет личне фантазије која развија субјективну тачку гледишта, и тада она није обавезна да преузима на себе задатак формирања довршно-закругљеног и унутрашње непротивречног ''система''. Напротив, свако добија право да фантазира, пратећи своје способности и склоности. Друго становиште је да је философија конкретно-обавезно истраживање са конкретно заснованим закључцима. У том случају, она уопште нема право да се оптерећује систематичношћу и логичком непротивречношћу, и у том случају сваки философ је обавезан неизоставно и неуморно да провери истраживани предмет, да га опише, изложи, представи каквим јесте у стварности. У суштини откуда смо, од самог почетка, могли знати да ли је предмет који целога живота испитујемо и истражујемо сам по себи систематичан и живи ли по законима наше људске логике? Ко нам је дао за право да максималне захтеве нашег трезвеног рационализма проглашавамо за законе постојања самог предмета? Откуда та сигурност да предмет философије постоји и дејствује по правилима које узалуд захтевамо од нашег рационалистичког погледа на свет? Могуће је, и вероватно јесте, да је предмет философије разуман, али он може да буде оразумљен таквом Разумношћу у поређењу са којом је наша уобичајена ''разумност'' само жалостан неспоразум. Истина, суштинско постојање предмета не мора се обавезно повиновати и нашем трезвеном мишљењу. Насупрот томе, ''истина'' коју смо умислили мора се слагати са ''истинским постојањем предмета'', а не обрнуто: већ то ''истинско постојање'' бесконачно је дубље, живље, опширније и богатије него ''системчићи'' које смо измислили. Смешно је мислити да капа одређује обим главе по својој мери. Каква је то захтевност – предодређивати духовном предмету својства људскога ума!
Дакле, философ уопште није позван да ''измишља системе''. Довољно је да учини све могуће како би конкретно промишљао и размишљао. А градњу система он може спокојно препустити самоме предмету: ако је његов предмет одиста ''систем'', онда ће га његова философија верно пренети и приказати, али, ако је предмет неповезана целокупност, тада ће се то открити и у његовој конкретној философији. Философ-истраживач не сме давати наредбе предмету, нити га у свом представљању ''наменски'' изопачавати. Философ који себе замишља ''књиговођом'' који заводи ред или подофициром који појмове тера у потиљак, смешан је и јадан. Он не сме предупређивати и предодређивати онај Божји дар који му се даје ради истраживања, било то ''света'' или ''природе'', ''историје'', ''духа'' или ''уметности''. Он не може ''указивати пут'' свом предмету; њему није дато да ''зна од раније'' или да ''зна боље'', нити је позван да изазива расколе или несагласја предмета својим рационалистичким измишљотинама. Колико су девијација у философска истраживања унеле такве, унапред утврђене, догме! Колико је много произвољних ''дефиниција'' и празних ''конструкција'' одатле проистекло!
Зато, руски философи који желе да кажу своје тачно и вредно истраживачко слово, морају да се уклоне од наметљиве идеје ''философског система''. Треба часно, одговорно и конкретно истраживати, а не измишљати и ''конструисати''. Треба остваривати и извршавати философски ''опит'' и философско ''сазрцање'', а не формирати у дедуктивном поретку измишљено апстрактно ''здање''. У философији, као и у свим областима знања, дејствује закон истраживања: оно најлакше, најнеделатније и што оставља најјачи утисак на мноштво философа и следбеника јесте дедукција (извођење система из општег логичког схватања или закона); најтеже, најскромније и стваралачки најзначније што чини човека истинским истраживачем је свепрожимна индукција (експериментално описивање предмета у његовим јединичним својствима). Философ је позван да проживљава свој предмет у његовој објективној реалности, да провери доживљене садржаје, да их опише и покаже другим људима. Притом, он остаје истраживач, потпуно независно од тога излаже ли своје закључке терминима професионалне философије са мноштвом ''цитата'' и ''примедби'', или у простој форми, обичним речима, не постављајући отежице пред читаоца, не желећи да га задиви ''залихом'' примедби које ''богате изворе'' набрајају ситним словима (''петитом'').
Питање о томе да ли је философија наука не вреди решавати ни у позитивном, ни у негативном смислу. Ако она јесте наука – а она то може бити – онда је то наука која захтева од човека посебно духовно-религијско искуство и посебно списатељско умеће. Али, нама је овде довољно установити да философ поступа правилно ако гледа на свој рад као на истраживање и самим тим прихвата на себе одговорност истраживача, вољу за конкретност и бреме доказности. Нека се мане бриге о томе шта ће из таквог метода произаћи: ''монизам'', ''дуализам'', или ''плурализам'', ''реализам'' или ''идеализам'', ''рационализам'' или ''интуитивизам''. О томе ће касније надугачко и нашироко распредати и расправљати његови критичари, историчари или састављачи погребних говора, мада ће бити много боље ако о овоме буду ћутали. Јер ствар није уопште у томе, већ у конкретној истинитости његових истраживања. Нека он само захтева од себе истраживачку часност и тачност, и нека памти своју духовну одговорност пред Свевишњим и пред својим народом.
То значи да постоји посебно философско искуство и да то искуство треба разумети и усвојити, а затим га остваривати, јачати и култивисати. Какво је то искуство и каквим силама човека се оно остварује?
Указати на те силе значи одредити ''формирање философског чина'', то јест установити шта човек унутар себе мора постићи са способностима које је од природе добио.
Формирање философског чина није исто у разним областима философије. Напротив, философски истраживач ваља да је од самог почетка начисто с тим да ће морати применити силе и способности свог бића при различитим изазовима које ће мирити са еластичношћу и префињеношћу – сагласно захтевима самог предмета. Јер се предмет философије даје у посебитим и различитим облицима.
Философу његов предмет полази за руком док год постоји осећање да га се тиче Божији зрак који захтева од њега предузимљивост и познање. ''Хеуристички'', то јест у ствари тражења и налажења, то осећање мора руководити њиме, без обзира на то што се у даљем раду испитивања и истраживања може испоставити како је то осећање било само илузија. Међутим, оно може и не бити илузија, и тада ће он појмити да се Божији зрак у суштини даје људима на различитим путевима и на различите начине. Све такве истинске појаве и доживљаји могу да буду означени речју ''дух'' и ''духовност''. И ево, дух ''дише'' у природи, у човеку, а такође и у оном што сам човек сазда с Божијом помоћи. Тако нам се, на пример, начело ''духа'' – тај сушти предмет философије – открива у цветићу или у планинскоме ланцу. Ми га доживљавамо у стању очевидности која нам носи сазрцавајућу истину. Оно овладава нама доживљајем истинске љубави и савести. Оно нам се открива у визијама уметничке вештине коју саздаје сам човек. Ми га пратимо, постижући своју слободу и доживљавајући зов правне свести и патриотизма. Оно нам сја из избора религијског откровења. Сваки пут, оно од нас захтева експериментални чин у сваком наредном покушају осмишљења; и сваки пут морамо тај чин предузети са осећањем одговорности и великом брижљивошћу.
Онај ко жели да истражи познање истине и да установи шта је тачно разумевање предмета, посвећује себе проблему очевидности и приступа теорији познања; он мора остварити и прикупити опширно и разнолико искуство очевидности. Човек који никада не доживи очевидност, који не зна како се гради и проверава та својеврсност доживљаја и како она ''изгледа'' изнутра, у теорији сазнања доћи ће само до игре мртвим схватањима и до празне конструкције. Уз то, очевидност се не даје човеку искључиво теоријским мишљењем. Она се у религији доживљава другачије него у науци, а у уметности среће другде него у природноме животу. И у различитим наукама, нпр. у логици, математици, хемији, астрономији, историји, правној науци, филологији, акт очевидности има различито значење. У сваком случају, изван тог реално доживљеног и неуморно одабирног искуства очевидности, теорија познања је мртва и празна. Философ који не усвоји духовну културу и не поради као истраживач ни у једној науци, већ у потпуности одриче акт очевидности (у својству скептика, агностика или нихилисте), за гносеолога (то јест, теоретичара сазнања) неприхватљив је и неодржив, ма колико хиљада страница прочитао, написао и штампао традиционалним, професионалним жаргоном апстрактне мисли. Јер, акт очевидности захтева од истраживача дар промишљања, притом дар вишестраног промишљања, дар способности за уживљавање, дубље осећање одговорности, вештину стваралачке сумње и запитаности, дар упорне воље за додатну проверу и живе љубави према предмету свог рада.
Дакле, философ мора васпитавати и усмеравати себе према духовној очевидности.
Слично томе, онај ко жели да се у својству истраживача обрати моралности, доброчинству и ваљаности, мора пре свега продубити и проширити своје морално искуство. Моралност не може да буде ни постигнута, ни представљена у апстрактним формама и спекулацијама; овде се ствар уопште не своди на теоретска умишљања и дефиниције појмова. ''Морално'' мора бити реално проживљено од истраживача. Философ који о љубави, радости, доброчинству, дугу, добру и злу, о снази и слободи воље, карактеру и другим сличним предметима расуђује према туђим књигама или према ономе што је начуо не разуме ништа, већ само понешто уображава на тему некаквих духовних ''окаменотина'' или ''мумија''.
Морално искуство захтева читавог човека: оно захтева његову љубав, његову страсност, његове одлуке и дела. Човек мора томе искуству предати сву своју личност – своју животну снагу, свој животни успех, своју судбину. Он мора устати пред својом савешћу, мора јој се подчинити и делатно стати иза ње. Чинећи тако, он пред собом мора увидети претњу која угрожава живот, погледати смрти у очи и превладати страх од смрти. Морално искуство не стиче онај ко непокретно седи у својој соби, ко се предаје празним фантазијама, и ко је ''дезертер'' свог позвања и дуга.
Ко жели написати ''етику'', тај мора за собом имати живо искуство љубави, борбе и страдања; он мора познати шта значи очајавати и у очајању молити се, и још, шта значи имати животни успех и у успеху сачувати скромност и смирење. Он мора преживети у сопственом искуству дивну, свезујућу и ослобађајућу силу савесног чина, и знати да савестан човек ризикује све, кадар да иде право према смрти и да се сам више од свих чуди свом евентуалном спасењу. Једино ономе ко преживи то, и све остало са тим повезано открива се природна мера ствари и људи, само он поима ''предмет етике''.
Дакле, философ мора себе васпитати за савесно делање.
Према томе, истраживач који себе посвети философији уметности мора у тој сфери прикупити опширно и дубоко искуство сазрцања. Овде је посебно важно пробити се кроз осећајно-формалну кору спољашње естетичности посматране појаве, открити себи приступ према органској саусловљености зрелих уметничких форми и убедити се у то да субјективни укус ни изблиза није последња реч при оцени уметничких дела. Притом је веома важно да философ на неки начин и сам узме учешћа у уметничкоме делу, будући да његово искуство добија сасвим друкчији вид и друго значење ако покуша самостално проживети процес настанка ''идеје'', њеног истрајавања, борбе за идеју предмета, њеног облачења у тканину ликова и процес обретења уметничке форме. Тек тада ће он промишљати уметност не само ''извана'', већ и ''изнутра''. Сноб који на уметност гледа формално никада неће постати философ уметности; хладно посматрање или лов за узбудљивим, дрским, исплативим, популарним или никад виђеним не могу заменити уметничко искуство. Уметност је узвишено служење људскоме духу и чиста радост Божанственоме. Зато истраживање уметности које предузме философ захтева дугу аскетску припрему и рад на сопственом укусу. Тај укус мора постати облагорођен; он претпоставља изузетно префињено религиозно срце и читаву културу уживљавања и сазрцавајућег мишљења.
Дакле, философ себе мора васпитавати за уметничко промишљање и постизање уметничког искуства.
Ово задобија посебно значење у области религијске философије. Овде истраживач мора стећи истинско религијско искуство, живо религијско сазрцање које му дозвољава да се уживи у свако туђе религијско искуство, како истинско, тако и умишљено, да га дубље осети и подвргне провери. Истраживач атеист, лишен религиозности, сакупиће у најбољем случају, попут Вилијема Џејмса, мртву колекцију туђих доживљаја. Због овога ће фанатички верујућ човек, склон религијској искључивости, нетрпељив и склон презиру према иновернима, поступити правилно ако се ограничи на дедуктивно, вероисповедно богословље, и ако на миру остави до неизмерности опширно поље туђих (''лажних'') религијских доктрина. Наиме, истинском истраживачу у области философије религије неопходна је способност нарочитог промишљања туђих (особито лажних и изопачених) религијских погледа на свет: то сагледавање мора бити трпељиво, способно да се уживи у туђ мисаони оквир, психолошки еластично и спокојно-мудро, јер ће му се само у том случају открити приступ у оне скривене дубине где се код људи зачиње религиозан светоназор, и приступ оној дивној разноликости у којој човечанство прихвата и прелама Божије зраке којима је даровано. Не може истраживати светлосне и колорне нијансе човек који не разликује боје; ако сам прихвата само једну боју, а остале одбацује као ''лажне'', шта он сувислога може рећи о њиховом необичном богатству за које на људском језику нема ни имена? Срце Божије је веће и шире од вероисповеднога учења: оно не само да трпи друге вероисповести, већ још и зна да јединствено-истинска исповест није својствена свим народима, и да је оскудноме духу боље имати било какво богосазрцање, него никакво. Ето зашто философија религије захтева трпељивост, префињеност и срце.
И наравно, пре свега, самостално и истинско религијско искуство.
Разумљиво је, напокон, да и философ права мора да пронађе сопствено нарочито искуство и предмет да би са њима ступио у непосредно, истраживачко општење; ради тога он мора предузети истински практичан чин и систематски га остварити. Тај чин могуће је означити као здраву и нормалну правну свест. Суштина таквог чина и његово предузимање могу да буду описани на следећи начин. Сваком човеку је својствен инстинкт самоочувања са свим његовим страстима и привлачностима, инстинкт неискорењив и животно неопходан. Али, његове пристрасности морају имати, и признавати, сопствену границу. Ту границу поставља им лични дух човеков – најважнија и најдрагоценија снага човекове личности која свему придаје смисао и указује на циљ нашег живота. И ево, инстинкт је позван не да буде у непријатељству са духом, већ да прихвати његов закон и да му се добровољно потчињава. Тек у зрелом облику душа човекова открива добровољну послушност закону или, што је исто, ''аутономну вољу за слободну оданост''. Та воља јест жива основица правне свести. На тај начин, у животу слободне правне свести учествују све силе човековог бића: стваралачки инстинкт, љубав и уважавање према ближњима, љубав према Отаџбини, промишљање које осећа духовну дубину, лојална воља и формулишућа мисао: све то дише – у животном и живостваралачком сплету, а притом укорењено у духу који, увек и у свему, захтева од човека оно најбоље. Три велике аксиоме леже у темељу здраве правне свести: прво, осећање сопственог духовног достојанства, друго, способност способног човека за самоуправљање и уважавање других, и треће, узајмно поверење међу људима. На тим темељима ће и бити изграђена правна свест будуће Русије.
Јасно је да и философија права није могућа без конкретне правне праксе.
Дакле, у целини као и свим својим огранцима, философија јесте наука која израста из духовног искуства. Први њен задатак састоји се у томе да узгаји и ојача своје практично чињење. Једанпут је Сократ древноме свету поставио питање: да ли је доброчинство могуће изучити и одредити? То питање и данас има исто, одсудно значење за сву философију. Одговор који је он имао у виду и који је покушао да улије својим слушаоцима у срце имао је истоветно значење као и само питање да ли човек може истражити суштину доброчинства једино онолико колико сам њоме буде живео и остваривао је. У том смислу могуће је рећи да човек који себе утврђује у духу сам за себе постаје мера свих духовних ''ствари''. Другим речима, философ који жели успешно истражити свој предмет мора га реално-практично проживети, и самим тим и остварити. Друкчије се нити може, нити сме: он мора своју душу и свој живот претворити у орган своје предметне праксе. Једино поставши и сам оруђем духа он може испитати и познати његову суштину. То значи да је професионалнији философ обавезан постојано и неуморно радити на очишћењу, катарзи своје душе.
Он мора водити доживотну борбу за достизање свог предмета, или, другим речима, васпитавати себе да би му предмет постао доступан.
На тај начин он мора чистити и јачати свој пут према очевидности, проверавати је и чинити тачном. Он мора усвојити аскезу силе просуђивања, изоштрити своје мишљење и привести га истини, овладати својим страстима, придати свом предузетништву еластичност, прилагодљивост и разноликост, и стремити заобручености, не би ли досегао довршни степен сваке своје делатности.
Даље, он мора јачати свој добросавесни чин и потврђивати га тачношћу и снагом, уздати се у њега, чистити своју душу њега ради и предавати му се. Мора делати у животу према савести и из савести, и зрацима савести васпитавати у себи духовни карактер.
Мора васпитавати и чистити своје естетичко мишљење и свој уметнички укус. Мора научити да у сваком уметничком делу тражи и нађе његов скривено-јавни смисао. Мора научити да одржава аскезу свог естетичког просуђивања и вежба поистовећење у уметничком стварању са најбољим делима уметности, све док уметност за њега не постане ''језик богова'' или, боље рећи, Божији хијероглиф.
У религији, он мора да се научи промишљању и молитви. Молитва му даје духовно укорењење које ће га научити да одбије и оповргне све аналитичке, скептичне, нихилистичке и ругалачке аргументе безбожништва. Мора у свом срцу оживети утицај Божијег огња и сачувати за сав живот што више распиреног жара вере. Тај жар ће пред њим отворити живу суштину религије и подарити му живи орган за разумевање свих религија света.
Напокон, он мора расти, јачати, чистити се и продубљивати своју правну свест. Он мора ту свест сместити у зрак Божији и пронаћи његове последње, најблагородније и најчистије изворе; та религиозност ће га приморати да све то потчини вољи за савршенство. Мора своју правну свест увести у непосредни живот, делати по њеним начелима, чврсто исповедати њену природу, водити за њу борбу, ваљано тумачити правне празнине и одговарати на захтеве праксе. Мора тој правној свести ставити себе на располагање и постати њено верно оруђе.
Такав је истински пут (или ''метод'') философа. На том путу ће се обновити и расцветати будућа руска философија. Тада ће она престати да празњикаво умује и предаје се саблажњивим конструкцијама. Основно правило тог пута гласи: испочетка бити, потом делати. И тек онда – оствареним и одговорним бивствовањем, и делањем можда кроз опасност и уз телесне напоре и муке – философирати.
(Иван Александрович Иљин, У потрази за праведношћу, Светигора, 2001; превод: Владимир Јагличић)
