*Neume, Neumska notacija

Neume, Neumska notacija (grč. neuma - znak) su srednjovekovni znaci za beleženje muzičke melodije. Izvedene su iz starih akcenatskih i drugih nadrednih znakova (ekfonetski znaci) i sastojale su se od kuka, zareza, crtica i njihovih kombinacija, a zamenile su antički grčki način beleženja nota slovima.
Neume na početku nisu određivale tačnu dužinu tona ni njegovu ritmičku vrednost, već su samo podsećale pevača na poznatu mu melodiju, odnosno upozoravale ga na njen uzlazni ili silazan karakter. Tokom vremena su se razvile u složen sistem koji je omogućavao razmerno potpun opis crkvenog pojanja.
Na evropskom Zapadu neume su posle XII veka zamenjene menzularnom notacijom, dalekim predhodnikom današnje notne, ali su se sve do XIX veka zadržale na pravoslavnom Istoku, i koristile se tada koj put i u beleženju narodnog pevanja. Razmerno rano neume nalazimo i u slovenskim rukopisima; najstariji poznati srpskoslovenski tekstovi sa vizantijskom neumskom notacijom potiču s kraja XIV veka, ali je najveći deo stare srpske crkvene poezije zabeležen bez neumske notacije, i melodije su joj se prenosile usmeno (krojenje).
Ispravno čitanje vizantijskih i starih slovenskih neumskih zapisa jedan je od rezultata nauke u našem veku.

Teorija Vizantijske Crkvene muzike, Vizantijske note proizilaze iz 7 prvih slova grčke azbuke: Α, Β, Γ, Δ, Ε, Ζ, Η, koja se dopunjuju , kada su u pitanju samoglasnici suglasnicima ,a kada su u pitanju suglasnici samoglasnicima. Na taj nacin se obrazuje lestvica: πΑ, Βου, Γα, Δι, κΕ, Ζω, νΗ, što čitamo: PA, VU, GA, DI, KE, ZO, NI. 1-Naučite dobro napamet Viyantijske note ponavljajući mnogo puta, i uzlazeći i spuštajući se (pa, vu, ga, di, ke, zo, ni--ni, zo, ke, di, ga, vu, pa). Znaci kojima se piše Vizantijska muzika zovu se χαρακτήρες, mi ćemo ih zvati znaci.
Znaci se dele u tri velike kategorije:
1.)znaci količine, količinske oznake (χαρακτήρες ποσότητας);
2.)znaci za vreme, vremenske oznake (χαρακτήρες χρόνου ili χρονικοί); i
3.)znaci kvaliteta ili izražavanja (χαρακτήρες ποιότητας ili εκφράσεως).
A, znaci količine količine nazivaju se tako jer nam pokazuju količinu glasova (stepene) pri uzlaženu ili silaženju. Ukupno ih je 10, a zavisno od njihovog dejstva dele se na 3 manje kategorije: a)znake jednakosti (χαρακτήρες ισότητας); b)znake uzlaženja (χαρακτήρες αναβάσεως); i c)znake silaženja (χαρακτήρες καταβάσεως).

Kao uzori, tj. modeli po kojima su komponovane srpske crkvene melodije, služile su melodije Osmoglasnika, zbirke crkvenih pesama za nedeljnu službu (večernje, jutarnje, liturgija), posvećene Hristovom vaskrsenju. One su ciklično, u osam nedelja ponavljane tokom crkvene godine u jednom od osam crkvenih glasova — svaki glas je podrazumevao određeni modus zasnovan na izvesnom broju formula. Pesme Osmoglasnika su služile kao uzori za stvaranje drugih crkvenih pesama. Veliki značaj su imale pesme posvećene srpskim vladarima i službe koje su pisali srpski autori: U njima nema srednjovekovnih nota — neuma, ali ima oznaka pojedinih glasova, što znači da su bile predviđene za pojanje.

U crkvenim izvorima postoji informacija o svakodnevnom pojanju, kao i o pojanju prigodom smrti pojedinih vladara, ili prenosa njihovih moštiju. Izgleda da je kraljica Jelena, žena kralja Uroša, imala svoj crkveni hor pevača pod upravom velikog domestika Raula iz Zihne.

U izvesnom broju srpskih srednjovekovnih rukopisa zabeleženi su neumski notni znaci. Njihovi autori su bili Stefan Srbin, čija dela, među kojima i čuvena pesma Ninja sili (Sada nebeske sile), otkrivaju zajedničke melodijsko-ritmičke osobine, takođe Nikola Srbin, zatim Isaija Srbin, s pesmama u čast južnoslovenskih svetitelja i drugi. Ove jednoglasne liturgijske pesme nevelikog obima i postupnog pokreta (veći skokovi naglašavaju značajne reči) čine neraskidivu celinu s tekstom. Zasnovane su na nekoliko osnovnih jezgara koja se javljaju tokom pesme doslovno, varirano ili u fragmentima. Pojedine imaju bogatu melizmatiku. One pripadaju duhovnom svetu drugačijem od gregorijanskog — zadržale su iskonski izraz i fleksibilnost, pokazujući kako dramska, tako i lirska raspoloženja.

Podsecanja radi, skoro ste na nasem forumu mogli procitati a i cuti prelepu duhovnu pesmu „Ниња сили небесније с нами невидимо служет"koja se peva umesto Heruvike na Liturgiji Preosvecenih Casnih Darova.Ona je tipican primer neumske notacije pesme.

[You must be registered and logged in to see this link.]

evo malo pomoci oko neuma!

Ako pojci znaju da pevaju po neume,nemaju potreba da gledaju u dirigenta kako mahte sa rukama.jer kao sto znate i sami jedino na P B F -u mozete cuti i nauciti pravilno citanje neuma:evo jos nekoliko predloga:

[You must be registered and logged in to see this link.]

Hvala Vam puno na savetima. Ovom prilikom, takodje pozivam sve vas koji znate jos nesto o neumskoj notaciji da to podelite sa nama na nasu veliku radost. Jer, i sami znate da je veoma mali broj onih koji su culi za neume-srednjevekovne znake za belezenje melodije. Hvala puno unapred, i svako Vam dobro od Gospoda Boga nasega.

[You must be registered and logged in to see this link.] ......

Imao sam masu sajtova i programa bas oko neumske notacije i Vizantijskog pojanja, ali mi se sve to izbrisalo pre dva dana, ovo koliko se prisecam ((((((
Inace obozavam vizantijsko pojanje odnosno po Neumu!

Користећи уз књигу: Јован Маргазиотис – Мелодијске вежбе Византијске Црквене музике, сајт: [You must be registered and logged in to see this link.]

и објашњавајући, где то аутор захтева, према књизи: Јован Маргазиотис – Теорија Византијске Црквене музике

Византијске ноте произлазе из 7 првих слова грчке азбуке: Α, Β, Γ, Δ, Ε, Ζ, Η, која се допуњују, кад су у питању самогласници сугласницима, кад су у питању сугласници самогласницима. На тај начин се образује лествица: πΑ, Βου, Γα, Δι, κΕ, Ζω, νΗ, што читамо: ПА, ВУ, ГА, ДИ, КЕ, ЗО, НИ.

1. Научите добро напамет Византијске ноте понављајући много пута, и узлазећи и спуштајући се
(па, ву, га, ди, ке, зо, ни –
- ни, зо, ке, ди, га, ву, па).

Знаци којима се пише Византијска музика зову се χαρακτήρες (ми ћемо их звати - знаци). Знаци се деле у 3 велике категорије: 1. знаци количине, количинске ознаке (χαρακτήρες ποσότητας), 2. знаци за време, временске ознаке (χαρακτήρες χρόνου или χρονικοί), 3. знаци квалитета или изражавања (χαρακτήρες ποιότητας или εκφράσεως).

А) Знаци количине

Називају се тако јер нам показују количину гласова (степене) при узлажењу или силажењу. Укупно их је 10, а зависно од њиховог дејства деле се на 3 мање категорије, на: а) знаке једнакости (χαρακτήρες ισότητας), б) знаке узлажења (χαρακτήρες αναβάσεως), в) знаке силажења (χαρακτήρες καταβάσεως).

У низу (συνεχής) и на прескок (υπερβατή) читање

У току мелодије можемо да узлазимо или да силазимо гласом у низу (συνεχής) са једне ноте на следећу ноту (па-ву, ке-зо узлажећи, или, зо-ке, ву-па силазећи).

Такође је могуће да узлазимо или да силазимо гласом на прескок (υπερβατή), тј. прескачући неку или неколико нота (ни-ву, па-ди узлажећи, или, ди-па, ву-ни силазећи).

Напомене у вези знакова количине

1. Да се попнемо за један глас имамо три знака количине: олигон , петасти  и кендимата . Ово се дешава из разлога ортографије музике и квалитета мелодије. Музика, као и језик, има своју ортографију. Сходно, дакле, правилима ортографије, којима се ученик поучава на крају, да би узишао за један глас, ставиће у неким случајевима олигон, у другим случајевима петасти, а у трећим случајевима кендимата.

2. Два од знакова узлажења – кендима и ипсили – никада се не пишу сами, већ, кендима са пратњом олигон-а  или  , а ипсили са пратњом олигон-а  или  са петасти. Олигон значи, и петасти, у овим случајевима губе своју количинску вредност и користе се као поштапач за кендима и за ипсили из разлога ортографије.


3. Да би сишли гласом за 2 степена имамо два знака, ипорои и елафрон, али међу њима постоји разлика.

Ипорои ће сићи за 2 степена у низу, тј.  
ни зо, ке



а елафрон на прескок, тј.  
ни ке

Механизам читања

Да би прочитали једну музичку фразу, потребно је обавезно да нам се да основа са које ћемо кренути.
Претпоставимо да имамо малу музичку фразу са основом ни:

Основа ни      
ни ни па па ву га ву ву па ни ни ни


- После дате основе Ни, примећујемо да имамо исон. Овај знак, као што је познато, понавља претходну ноту (глас, звук), тако да ћемо први исон назвати Ни.
- После овога следи други исон, који ћемо, понављајући претходну ноту (глас, звук), такође назвати Ни.
- Трећи знак је олигон, који знак, као што је познато, узлази за један степен, те ћемо пењући се гласом од претходне ноте (Ни) рећи Па.
- После овога следи исон. Пошто исон понавља њему претходујућу ноту (глас, звук) назваћемо га Па.
- Затим следи олигон. Попећемо се за 1 степен гласом и назваћемо олигон Ву.
- После Ву следи други олигон, дакле ћемо се изнова попети за 1 степен од преходног Ву и рећи ћемо Га.
- У наставку видимо да је следећи седми знак апострофос. Знамо да апострофос силази гласом (снижава га) за 1 степен, дакле ћемо се спустити од претходног Га за 1 степен и рећи ћемо Ву.
- Исон који следи поновиће претходну ноту (глас, звук), назваће се зато и он Ву.
- У наставку следи апострофос, значи спустићемо се гласом за 1 степен од претходног Ву и рећи ћемо Па.
- Следи други апострофос, изнова ћемо се спустити гласом за 1 степен. И пошто је претходни Па, рећи ћемо Ни.
- Следећи знак је исон, поновићемо дакле претходну ноту (глас, звук) и рећи ћемо Ни.
- Такође ћемо и на последњем исон-у поновити претходну ноту (глас, звук) и рећи ћемо опет Ни.

Основа па      
па па ву ву га ди га га ву па па па

Закључак:
У Византијској музици читање сваког знака зависи од њему претходујућег.
Знак количине, значи, сам по себи, не показује нам одређени звук (глас, ноту). Исти знак може се назвати Ни, Па, Ву, Га итд. На пример:
а) исон  се може назвати у једном случају Ни, у другом Па, у другом Ву, итс.
Ово зависи од тога који му је претходујући. Ако претходи Ни, исон ће се назвати Ни, ако претходи Па, исон ће се назвати Па, итд.
б) олигон сам по себи не показује одређени звук (глас, ноту), његово име зависи од претходног. Ако је претходни Ни, олигон  ће се назвати Па, ако је претходни Па, олигон  ће се назвати Ву, итд.
в) ако апострофу претходи Ни он ће се назвати Зо, ако му претходи Па он ће се назвати Ни, ако му претходи Ву он ће се назвати Па, итд.
Ово важи за све знаке количине.

Prelep primer vizantiskog pojanja a samim tim i neumske notacije je blazenopocivsi
o. Dionisije Firfiris, svojevremeno protopsalt Svete Gore Atonske
[You must be registered and logged in to see this link.] - Himna Bogorodici
Nas Pavle Aksentijević je samouk pojac. Više puta je govorio da je imao prilike da čuje najuzornije
pojanje, a da je većina ovdašnjih ljudi to pojanje slušala iz druge ruke, od njega. "Desilo se da sam bio
na Kipru, u manastiru Mahera, gde mi je iguman manastira, otac Dionisije, dao svoju kasetu. Dok su
ostali razgovarali, ja sam imao slušalice na ušima. Bilo je to najuzornije pevanje koje sam čuo. Jednom
mi je mati Agnija iz manastira Vavedenje kazala da kroz mene peva Gospod. U manastiru Mahera, bilo
mi je jasno da Gospod peva kroz oca Dionisija. Dugo sam sedeo pošto je kaseta iscurila. Onda me je
on potapšao meko po ramenu i kazao ‘Gotovo je’. Rekao sam prevodiocu da mu kaže da sam
doživeo nešto tako uzvišeno da bih pristao da tog trenutka uz to pojanje iskončam. Slušao sam i na
Svetoj Gori najboljeg protopsalta, prvog pojca Svete Gore, oca Dionisija Firfirisa. Upoznao nas je naš
sadašnji vladika Hrizostom. Srećemo se posle tri godine, a činjenica je da tamo prodje na stotine ljudi
dnevno i on je sa velike udaljenosti uzviknuo:‘Pavlos’. Ja nisam mogao da verujem. Pitam oca
Hrizostoma da li je moguće da me se on posle tri godine seti i dobijem odgovor:‘Moguće. Od onda
kada sam mu rekao da srpski pojac on se svakodnevno molio za tebe’.