-ХЕРУВИМСКА ПЕСМА
*Пева се на Литургији верних после возгласа: "Да нас свагда чува Твоја моћ..."И пева се Херувимска песма: Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо као они који ћe примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја". По сведочанству Георгија Кедрина (VI век), написана је и уведена у богослужбену праксу за време византијског цара Јустинијана II (565-578). Служи као молитвена припрема за велики вход и пева се на Златоустовој и Василијевој литургији током целе године, изузев Великог четвртка, када се уместо ње пева тропар 6 гласа: "Вечери Teojeja тајнија..." (Прими ме данас, Сине Божији...) и Велике суботе, када се пева: "Да моличит всјакаја плот человјеча..." (Нека умукне свако тело човечије...) Ова песма певала се у Византији и на Литургији навечерја Рођења Христова, јер Црква навечерје Божића и Васкрса доживљава као почетак и крај кенозиса. Некада се у Српској Православној цркви, а такође и у другим Православним црквама, на Васкрс певала Херувимска песма: "Уста Христос..." На Пређеосвећеној литургији уместо Херувимске песме пева се веома садржајна песма: "Ниње сили небеснија..." из које се сазнаје да невидљиве силе с нама невидљиво служе. За време певања Херувимске песме, ђакон кади олтар, иконостас и верне, са солеје.
Речи херувимске песме
Ми који Херувиме тајно изображавамо, и животворној Тројици трисвету песму препевамо, сваку сада животну одложимо бригу. Зато да Цара свих прихватимо, Кога анђелски невидљиво на копљима носе чинови: алилуја, алилуја, алилуја.
Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче. Всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије. Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо, дориносима чинми: алилуја, алилуја, алилуја. (црквенословенски)
-Великим входом назива се низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би света ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Матером Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега.
У том часу (сада), каже се у Херувимској песми, оставимо сваку животну бригу, јер треба да дочекамо Цара над царевима. Започнимо излазак из света животних старања, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања. Свештени Златоуст нас подстиче: "Мудраци изиђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од житејских ствари и крени Исусу у сусрет"[2].
Љубав према Богу је духовна сила која ће нам помоћи да се уздигнемо изнад пуке реалности овога света: "Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе да гледа оно што је видљиво чулним [телесним] очима. Јер, будући да је стекао друге очи, очи вере, он увек умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. Иако хода земљом, он као да живи на небесима... Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се успне до самог врха неба" (Свети Јован Златоуст[3]).
-Нестрпљиви смо да стигнемо на врх Голготе, те остављамо све животне бриге само да бисмо празновали Христов празник. "Јер истински празник је онде где је спасење душа, где је мир и слога, где нема ничега од овога света... Истински празник је онде где царује савршена мирноћа, спокојство, љубав, радост, кроткост."[4]
У Христове руке полажемо свако житејско старање, или, боље речено, Њему предајемо сав свој живот. И Он носи наш терет и успиње се на Голготу. Он се стара за све што нам је неопходно у животу, као што нам и Сам каже кроз уста авве Исака: "Ако све своје бриге управите ка Царству небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи."
Свештени Златоуст нас уверава да "душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском."[6] А будући да је и сам окусио небеску благодат, подстиче нас: Браћо, "нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер улазимо у небеску палату, корачамо местима где севају муње."
У пратњи анђелских редова, Господ улази у свети Град да би Се жртвовао. Црква нас подстиче да доживимо ову тајну прекомерне Христове љубави у савршеној тишини: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; Јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрили Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.
Блаженог папа-Тихона управо на таква места пренео је његов анђео чувар у време Херувимске песме. На свом оскудном грчком, приповедао је руски јеромонах: "За време херувике анђео чувар подигне. После пола сата спусти." На крају таквог стања иступљења овај светитељ Божији би се уверио да се налази усред божанствене Литургије и да треба да настави са служењем. Када су га питали: "Старче, шта си видео и шта си чуо током тих пола сата?", одговорио је: "Херувими-Серафими славословили Бога!
