11. ДЕЦЕМБАР 2011 (ПРАВДА-колумна)

momir-stojanovicБило је питање времена када ће нам из Брисела стићи такав апсурдан захтев да са Косовом размењујемо обавештајне податке. Да ли ико може помислити да две службе земаља тако дијаметрално супротстављених интереса сарађују? Наравно, не, и то бар у наредних 50 година. Сарадња је могућа само ако се између две земље постави неки медијатор. Западне земље имају своје људе у нашем безбедносном систему. Није тајна да у нашим институцијама постоје канцеларије многих страних тајних служби, као што је немачки БНД, ЦИА или МИ6. Бојим се да су те службе толико инволвиране да угрожавају наше виталне националне интересе. Од свих стандарда које нам постављају као услов, овај је најосетљивији. То је један од низа корака ка томе да косовске институције дођу у међународне форуме. Индикативно је да нам тај захтев, да безбедносно сарађујемо са Косовом, долази одмах пошто је, како то они виде, решено стање на прелазима Јариње и Брњак. Кажем, то они виде решеним, али је питање времена када ће Срби севера опет поставити препреке на путеве. А лепо би волели да знају ко то и где спрема. Дакле, чим један испунимо, стижу нови услови, нове уцене, и то би паметним и државотворно одговорним људима требало да буде поука, али ми нисмо те среће да нас такви воде. Не смемо да пристанемо на захтев да имамо регионалну безбедносну сарадњу са Косовом. Сматрам да се неће стати на томе.

Једноставно, Србија се сама подметнула да буде условљавана званичном политиком да жели кандидатуру за ЕУ по сваку цену. Притисци ће бити све јачи и јачи, све док и формално не признамо независност Косова. Бриселу бисмо морали рећи да постоје црвене линије. Оне су раније постојале, а сада не видим докле сежу. Чак и ако добијемо статус кандидата, не мирише на добро да нам се тако озбиљне ствари намећу. Као да неко однекуд зна да смо сада идеалан објекат за уцењивање, па нас треба стиснути баш два-три дана пред стицање или нестицање статуса кандидата за ЕУ. Требало би да се о тако озбиљној ствари, као што је безбедносна сарадња са Косовом, изјасни и Народна скупштина, али видимо да нема времена да парламент заседа. Они који нас притискају свесни су да сада у Србији имају на власти људе који су „кооперативнији“ него што би могао бити било ко после њих, тако да желе да ову власт охрабре на уступке, како би био остварен коначан циљ. А коначан је циљ дефинитивна дезинтеграција Србије. Све се одвија под плаштом такозване демократске контроле служби безбедности. Та флоскула увијена је у критичке тонове да никада и нигде није довољан степен демократске контроле служби безбедности. Лицемерно је све то. У САД, на пример, амерички председник може без дозволе судова да тајно и неограничено одобрава прислушкивање свакога. Да ли ми имамо такве регулативе? Немамо, а да ли је угрожена безбедност наше земље било по ком питању? Очигледно, јесте. Дакле, они притиском даље разграђују ионако разграђен систем безбедности у нашој земљи, чак бих се усудио да тврдим да су наше безбедносне службе неефикасне, кадровски ослабљене, функционално дезоријентисане и, бојим се, потпуно под страном контролом.

Аутор је бивши начелник Војно-безбедносне агенције

[You must be registered and logged in to see this link.]