Metafizika svoj naziv duguje helenskom filozofu Adroniku s Rodosa, koji je prema vlastitom nahođenju razvrstao Aristotelove spise po sadržaju, podelivši ih u određene celine i složivši ih prema tematici kojom su se bavili. Među svim spisima našli su se i oni bez naslova, a koji su se bavili najapstraktnijim razmatranjima. On ih je sve povezao zajedno i označio ih nazivom meta ta fizika da bi ukazao na red kojim spisi trebaju da budu čitani. Doslovno, metafizika znači «ono što dolazi posle fizike»

Predmet i pojam metafizike

Prvo određenje metafizike dato je kod Aristotela, iako joj on nikada ne daje to ime već je naziva prima philosophia, odnosno, prva filozofija, ili on to on – nauka o biću kao biću tj. o bivstvujućem kao bivstvujućem... iako je ponekad naziva i teologijom. Ova nauka se bavi onim što je najviše, samom suštinom stvari, nju ne interesuju pojedinačnosti, svojstva i osobenosti svekolikog čulnog sveta... Ova nauka istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja.

Zašto i prirode i saznanja? Po mišljenju ranih grčkih filozofa, mišljenje i biće se ne mogu podvajati, jer do najviših principa stvarnosti možemo doći samo misaonim putem. Priroda je umna tvorevina. U prirodi postoje zakoni po kojma sve deluje. To je Pravda, Poredak po kojima sve deluje i o koje ništa ne može da se ogluši. Kosmos je skladna tvorevina čiji poredak možemo shvatiti samo umno. Ovaj identitet bića i mišljenja je u korenu optimizma zapadne kulture koji se prema svetu i životu vazda odnosio afirmativno, aktivno i delatno.

Ova nauka koja istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja ne ostaje na istini onoga što je čulno dostupno, već traži put kojim se ide preko toga i probija se ka onome što mu je u osnovi i što mu tek dozvoljava da se pojavi kao nešto dato, ka jednom bivstvujućem kao bivstvujućem, koje bivstvuje na potpuniji način.

Prema prvobitnom određenju reči imamo:

ta fisika – ono što biva kao priroda
meta – izvan, preko
meta ta fisika – ispitivanje izvan onoga što biva.

Aristotel (384-322. p. n. e.) Discipline koje su apstraktnije, kao matematika ili metafizika, u većoj su meri uređene, nepromenljive i nužne. Aristotel je očigledno smatrao da se ne samo metafizika, već i matematika, kao najapstraktnija od svih nauka, na jedan poseban način odnose prema drugim poljima saznanja kao što su fizika, astronomija, psihologija i biologija.

Metafizika je nauka odnosno filozofska disciplina, koja proučava više znanje i dublje istine o životu. Ona se trudi da objasni sve ono što nije svakidašnje. Izvan našeg materijalnog sveta, izvan naših uobičajenih pravila, ograničenja i pretpostavki koje donosimo, postoji veći spiritualni realitet. Metafizika smatra da sve mogućnosti postoje istovremeno i van vremena, dok se naša individualna svest meša sa statičkim modelom i to generiš iluziju dinamičkih iskustava.

E,sada....pitanje je,koliko je ona pogubna za nas i da li nam i kako koristi?

Метафизика је покушај човека да ослањајући се на своју памет докучи тајне невидљивог света и суштину свемира, живота, постојања. У метафизици, човек не тражи знање од Бога већ гордо покушава да схвати у суштини несхватљиве тајне.

Само једно знање је корисно човеку а то је знање о нашем Творцу. Бог нас позива да га упознамо, да га откријемо, да схватимо наш однос са Њим.

Сва остала знања о разним тајнама космоса и невидљивом свету, бескорисна су и опасна ако прво не спознамо Бога и не сретнемо се са Њим у живом и стварном односу. У том смислу, метафизика је погубна јер се не бави човековим односом са Богом, а управо питање тог односа је кључ који отвара све тајне и свако спасење.

Метафизика припада паганском и атеистичком погледу на свет у коме човек покушава да својим снагама постане господар свемира, живота и смрти.

Бог вас благословио Богопознањем.