Rast u beskonačno

Kad se koncentrišemo, mi usmeravamo svoju pažnju na jednu određenu stvar. Ali, kad meditiramo, mi osećamo da imamo sposobnost da duboko u sebi vidimo mnoge stvari, radimo sa mnogim stvarima i pozdravimo mnoge stvari, sve u isto vreme.

Kad meditiramo, mi nastojimo da proširimo sebe kao ptica koja širi svoja krila. Pokušavamo da proširimo našu ograničenu svest i uđemo u Univerzalnu Svest gde ne postoje strah, ljubomora ili sumnja, već samo radost, mir i božanska moć.

Meditacija znači naš svesni rast u Beskonačno. Kad meditiramo, mi zapravo ulazimo u prostran, smiren, tih um i puštamo da nas hrani i neguje sama beskonačnost. U meditaciji, mi jedino želimo da komuniciramo sa Bogom. Ja sada govorim engleski i vi ste u stanju da me razumete, jer dobro znate engleski. Slično tome, ako znamo kako da dobro meditiramo, bićemo u stanju da komuniciramo sa Bogom, jer je meditacija jezik koji koristimo da bismo razgovarali sa Bogom.

Meditacija je kao silazak na dno mora gde je sve tiho i mirno. Na površini može da bude mnoštvo talasa, ali to ne utiče na more u dubini. U svojim najdubljim dubinama, more je svo tišina. Kad počnemo da meditiramo, mi najpre nastojimo da dosegnemo svoje sopstveno unutrašnje biće, naše istinsko biće - to će reći, dno mora. Potom, kad talasi dođu iz spoljašnjeg sveta, to ne utiče na nas. Strah, sumnja, briga i sva zemaljska vreva prosto će skliznuti sa nas, jer je u nama postojan mir. Misli ne mogu da nas uznemire, jer je naš um sav mir, sav tišina, sav jedinstvo. Kao ribe u moru, one se praćakaju, ali ne ostavljaju trag.

Zato, kad smo u svojoj najvišoj meditaciji, osećamo da smo mi more, i stvorenja koja žive u moru ne mogu da nas uznemire. Osećamo da smo mi nebo, i sve ptice koje proleću ne mogu da nas uznemire. Naš um je nebo, a naše srce beskrajno more. To je meditacija.

Izvor: Meditacija, čovekovo savršenstvo i ispunjenju Boga, Šri Činmoj

Примене медитације

1) Уобичајено је да се медитација повезује са неком религијском традицијом или да се на њу ослања. У том погледу са медитацијом стоји слично као са мистиком, утолико пре што се медитација сматра праксом типичном за мистика, а не обичног верника, коме не леже напор и преданост потребни за медитацију, или који због начина живота „нема за њу времена”. Изузимајући посвећене јогине или калуђере, просечни људи који упражњавају неки вид медитације у Јапану, Индији или Кини једнако су ретки као и на Западу.

Треба имати у виду да медитација (и мистика) често нису били део ортодоксне религије, или су чак били у већем или мањем раскораку у односу на њу. У том смислу мистик је као неко ко је одабрао индивидуални пут коме нису потребни посредници, јер му медитација испуњава сврхе био нерадо гледан. Напетост између мистике и владајуће религиозности била је присутна тамо где је постојала велика опрезност и страх од јереси, односно тамо где је постојало догматско службено учење и ниска толеранција у односу на свако одступање. [1] Филозоф и мистик су, нарочито на Западу, били у раскораку са догмама и због својих схватања божанства пантеистичких или аперсоналних (идеја апсолута, апсолутни дух итд.)

2) На Истоку налазимо и схватања која ће на Западу бити могућа тек у XX веку -атеистичку мистику и, следствено томе, медитацију засновану на атеистичким претпоставкама (ране упанишаде, рана јога, филозофски таоизам). Друго, ту налазимо и становиште које је тешко разврстати – по коме се постојање божанстава не одриче него се сматра ирелевантним за разрешење човековог положаја у свету (упанишаде, рани будизам). На основу тога видимо да медитација не само да није искључиво везана уз религијски оквир, него је у низу случајева негована у склопу једног атеистичког становишта. [2]

Ово нам се чини важним стога што се ове разлике занемарују када се поједностављено говори о културном наслеђу, а и стога што је то релевантно за неке наше савременике. Наиме, док је многим данашњим људима јасно да ваздух, воду и земљу можемо поштовати чак и ако не верујемо у анимизам, или да другог човека можемо уважавати чак и ако га не сматрамо божјим створењем, мало је оних који знају да су мистичка искуства, или упражњавање медитације, могући и у једном атеистичком, или нерелигијском оквиру.

Имао сам прилике да чујем, или видим како се понеки уверени атеиста плаши или стиди таквих својих искустава или идеје да, евентуално, медитира (као неког застрањивања), као што су се некад калуђери стидели ноћних полуција, или плашили да ће подлећи полним импулсима. Као што су се некад људи бојали да би нека искуства или сазнања могла да им изазову сумњу и уздрмају веру у бога, тако сада овима изгледа као да нека искуства или медитација угрожавају њихов атеизам или научни поглед на свет. [3]

Сада можемо да истакнемо два закључка. Прво, да се медитација може упражњавати у религијском и нерелигијском оквиру. Друго, да она може бити средство артикулисања и култивисања неуобичајених искустава, чак и изван сваког традиционалног мистичког или религијског учења.

Два специфична контекста уз које се такође везивала медитација јесу уметност и борбене вештине.

3) Повезивање медитативног и естетичког искуства налазимо приближно у исто време у Индији (кашмирски шаивизам) и Кини (чан будизам) између VIII и X века. Пре тога налазимо и у Кини и у Индији фантастичне приче или параболе које посредују медитативно искуство (у Кини таоизам, у Индији пуране). У кашмирском шаивизму репер је била поезија и драма, а у чану сликарство. Нешто касније у хришћанству се јавља „медитативно” певање и музика. Музика и плес са медитативним аспектима или учинком јављају се најпре у Индији (ритуални плес). У јапанском зену, уз поезију, параболу и сликарство, прикључују се посебне естетичке форме као што су чајна церемонија и икебана (аранжирање цвећа).

Однос уметности, естетичког и медитативног искуства може имати различите видове. Медитација може бити нека врста помоћног средства, подстицаја или претпоставке у стварању. У другом случају уметничко дело има за циљ да пренесе или побуди у другоме медитативно искуство или идеју. Осим тога естетичко искуство може бити врста припреме, или уводног прочишћења, спремања за дубљи увид, или медитативно искуство, пошто оба почивају на сродним својствима примаоца.

4) Нема јасних података о спрези медитације и борбених вештина у Индији, мада се зна да су неки елементи јоге (вежбе дисања и одређене асане) коришћени у сврху побољшања борбених вештина. Традиција везана уз будистички манастир Шаолин у Кини и неке потоње школе борбених вештина, као и спрега борбених вештина и једног дела зена у Јапану, знатно су јасније.

И ту налазимо различита значења медитације о којима ће у наставку бити више речи. Наиме, некад је медитација у функцији увећања борбене успешности (тај циљ спада у егоичку раван). Касније она омогућује промишљање дубљих начела борбе и надметања људи уопште (егзистенцијална раван). Коначно, упражњавање борбене вештине и с њом повезане медитације не морају више бити посвећени борбеној готовости, него продубљивању медитативног искуства у ужем смислу, преко граница надметања и сврховитости (трансперсонална раван). Док је раније медитативна дистанца посредно служила ефикасности и побољшању вештине, сада се вештина продубљује до уметности и служи, као медитација, проницању до тачке у којој се надилази и поништава свака властитост, себесвесност и надменост најбољег.