* LITURGIJA SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG

Liturgija svetog Jovana Zlatoustog je, kao što smo videli, najčešće upotrebljavana Liturgija u našoj crkvi, zato ćemo izučavanje najuzvišenijeg hrišćanskog tajnodejstva početi upravo od nje.
"Liturgija - kako kaže arhimandrit Gavrilo - prema Tipiku Istočne Crkve predstavlja jedno veliko, skladno i delovito bogosluženie, koje je, po zapovedi Isusa Hrista, od početka do kraja prožeto uspomenom na Njega. No, ova jedinstvena celina, sa svoje strane, po spoljašnjoj formi može da se podeli na tri glavna dela:

1. Proskomidiju,
2. Liturgiju oglašenih i
3. Liturgiju vernih".

Dakle, Liturgije svetog Vasilija Velikog i svetog Jovana Zlatoustog dele se na tri dela, a to su:
Proskomidija (što, prema grčkom poreklu reči προσκομιδή, od προσκομίζω - "prinosim", znači "prinošenje"), na kojoj se od darova koje su doneli verujući, hleba i vina, priprema materija za savršavanje Svete Tajne;
Liturgija oglašenih, sastoji se od molitvoslovlja, čitanja i pevanja koji služe kao priprema za savršavanje Svete Tajne; tako se naziva zato što ]e na njoj dozvoljeno prisustvo "oglašenih", to jest onih koji još nisu kršteni, nego se samo spremaju za primanje krštenja;
Liturgija vernih na kojoj se savršava sama Sveta Tajna; njoj mogu da prisustvuju samo "verni", to jest kršteni, oni sa pravom da pristupaju Svetoj Tajni Pričešća.

Priprema za služenje Liturgije

Sveštenoslužitelji koji nameravaju da služe Liturgiju, prethodnog dana treba da učestvuju i da se mole na svim bogosluženjima dnevnog kruga. Ukoliko iz nekog razloga nemaju mogućnosti da prisustvuju tim službama, onda je neophodno da ih sve pročitaju. Dnevni krug počinje od Devetog časa, zatim idu Večernje, Povečerje, Polunoćnica, Jutrenje, Prvi, Treći i Šesti čas. Sveštenoslužitelji su obavezni da prisustvuju svim ovim službama. Osim toga, sveštenoslužitelji koji služe Liturgiju dužni su da se na njoj obavezno pričeste Svetim Hristovim Tajnama, te su stoga obavezni da prethodno pročitaju "Molitveno pravilo pred Sveto Pričešće". Na kraju Služebnika obično se nalazi Uputstvo koje ukazuje kako na sastav ovog pravila, tako i na druge uslove čije je ispunjavanje neophodno za dostojno savršavanje Liturgije. Svaki sveštenoslužitelj treba da bude dobro upoznat sa sadržajem ovih za njega izuzetno važnih uputstava. Osim čitanja "Pravila", sveštenoslužitelj treba da pristupa Svetoj Tajni u čistoti duše i tela, udaljivši od sebe sve duhovne prepreke za savršavanje ovako velike i strašne Tajne, to jest razloge za grižu savesti, neprijateljstvo i čamotinju; takođe, on treba da bude izmiren sa svima; još od večeri neophodno je da se uzdržava od nepotrebnog uzimanja hrane i pića, a od ponoći apsolutno ništa da ne jede i ne pije, jer po kanonskim pravilima naše Crkve Liturgiju treba da savršavaju "ljudi koji ništa nisu jeli".
Kada dođu u hram radi služenja Liturgije, sveštenoslužitelji se, pre svega, pripremaju molitvama. Oni staju pred Carske dveri i čitaju takozvane "Ulazne molitve", ne oblačeći na sebe još uvek nikakve sveštene odežde. Te molitve se sastoje od uobičajenog početka - Blagosloven Bog naš, Carju Nebesnij, Trisveto, Oče naš - i pokajnih tropara: "Pomiluj nas, Gospodi, pomiluj nas", Slava... "Gospodi, pomiluj nas" I ninje... "Miloserdija dveri otverzi nam..." ("Otvori nam dveri milosrđa"). Potom se sveštenoslužitelji klanjaju pred ikonama Spasitelja i Majke Božije, celivaju ih i govore tropare: "Prečistomu obrazu Tvojemu poklanjajemsja Blagij..."("Klanjamo se prečistom liku Tvome, Blagi...") i "Miloserdija sušči Istočnik, milosti spodobi nas, Bogorodice..." ("Bogorodice, Ti si izvor milosrđa, udostoj nas samilosti..."). U dane praznika ili poprazništva klanjaju se obično još i pred ikonom praznika, izgovarajući praznični tropar. Zatim sveštenik nepokrivene glave tajno čita pre Carskim dverima molitvu u kojoj traži od Gospoda da On pruži ruku Svoju sa visine svetoga staništa Svoga i da ga ukrepi za predstojeću službu. Posle toga sveštenoslužitelji se klanjaju jedan drugome, tražeći uzajamno oproštaj, klanjaju se pojcima i narodu i ulaze u oltar, čitajući u sebi stihove 5. psalma, od osmog do trinaestog: Ući ću u dom Tvoj, pokloniću se sa strahom hramu Tvome svetome... Ušavši u oltar oni čine tri poklona pred svetim Prestolom i celivaju ga. Posle toga skidaju sa sebe rase i kamilavke, ili klobuke, i počinju da oblače sveštene odežde koje odgovaraju njihovom činu.

Oblačenje pre Liturgije

Ovo oblačenje obavlja se svečanije nego pred bilo koju drugu službu, jer je praćeno čitanjem naročitih molitava nad svakim delom odežde. Dok obično sveštenik samo blagosilja svoju odeždu i pri tome oblači samo epitrahilj i narukvice, a u svečanijim trenucima još i filon, pre Liturgije on se oblači u kompletnu odeždu, koja se sastoji od stihara, epitrahilja, pojasa, narukvica i felona, a ako je nagrađen nabedrenikom i palicom, onda oblači i njih. U potpuno odjejanije sveštenik se oblači još i:
1. Na Vaskršnjem jutrenju ("najsvečanije, potpuno odjejanije", kako se kaže u Cvetnom Triodu),
2. na večernju za prvi dan Vaskrsa,
3. na večernju Velikog petka i
4. na tri jutrenja u godini pred iznošenje krsta: na Vozdviženje Krsta Gospodnjeg 14. septembra, zatim 1. avgusta, i u nedelju Krstopoklonu.

Ali u svim ovim slučajevima sveštenik samo blagosilja delove odežde i ćutke ih oblači. Pre Liturgije on za svaki deo odežde proiznosi naročite molitvene reči, na koje se ukazuje u služebniku. Ako sa sveštenikom služi i đakon, onda obojica uzimaju u ruke svoje stihare i čine tri poklona ka istoku izgovarajući reči "Bože, milostiv budi meni grešnom", nakon čega đakon uzima od sveštenika blagoslov da se obuče, celiva mu ruku i krst na stiharu, i oblači se, izgovarajući molitvu koja je određena u Služebniku. Sveštenik pak oblačeći se uzima u levu ruku svaki deo odežde, desnom ga blagosilja, izgovara odgovarajuću molitvu, pa ga celiva i oblači.
Kada se obuku, sveštenik i đakon umivaju ruke, izgovarajući 25. psalam, od 6. do 12. stiha: "Umiju v nepovinih rucje moji..." (Umiću sa nevinima ruke svoje...). Ovo simvolizuje očišćenje sebe od svake prljavštine tela i duha. Zatim đakon na Žrtveniku priprema sve što je neophodno za služenje: stavlja sveštene sasude - diskos levo, a putir desno, pored njih stavlja zvezdicu, koplje, sunđer, pokrivače i vozduh, pali sveću ili kandilo, stavlja prosfore i vino razblaženo nevelikom količinom vode. Ove prosfore i vino ni u kom slučaju ne mogu biti isti oni koji su bili osveštani na svenoćnom bdeniju posle litije, jer to strogo zabranjuje naročito "uputstvo" služebnika.
- Nastavice se sa pojasnjenjem Svete Proskomidije.......





-Izvor: Arhiepiskop AVERKIJE (Taušev) Liturgika

Sveta Proskomidija

Prilikom sabornog služenja celu proskomidiju od početka do kraja savršava samo jedan sveštenik i pri tome, kako je prihvaćeno, najmlađi od onih koji služe. Proskomidija se obavlja tajno u oltaru, uz zatvorene Carske dveri i navučenu zavesu. Za pevnicom se u to vreme čitaju Treći i Šesti čas. Prilazeći Žrtveniku na kome se savršava proskomidija, sveštenik i đakon pre svega pregledaju materku za Svetu Tajnu: prosfore i vino. Prosfora treba da bude pet. One treba da budu dobro ispečene, od čistog pšeničnog brašna, umešenog sa čistom, prirodnom vodom, a ne sa mlekom, ne treba da budu premazane maslom ili jajima, ne treba da budu od plesnivog ili užeglog brašna, i ne treba da bude "mnogo tvrda i stara". Testo treba da bude zakvašeno kvascem, jer hleb za Svetu Tajnu treba da bude kvasan,kakav je blagoslovio Sam Gospod na Tajnoj Večeri, i kakav su upotrebljavali sveti Apostoli (grčki: άρτος, "artos" - podignuti hleb, od αιρειν ili αρειν - podizati gore, to jest kvasni, - uskisli hleb). Na prosfore se stavlja pečat u vidu krsta sa slovima IS HS NI KA. Vino treba da bude čisto, od grožđa, crvene boje poput krvi i ne sme se mešati da bilo kakvim drugim pićem. Za proskomidiju se ne sme upotrebljavati sok od jagoda ili povrća. Vino ne treba da bude kiselo, pretvoreno u sirće, ili plesnivo.
Pošto su pripremili i pregledali sve što je neophodno, sveštenik i đakon čine pred Žrtvenikom tri poklona, govoreći: "Bože, milostiv budi meni grešnom i pomiluj me", a zatim čitaju tropar Velikog petka: "Iskupil ni jesi od kljatvi zakonija..." ("Iskupio si nas od kletve zakonske..."). Đakon traži blagoslov rečima: "Blagoslovi, vladiko", a sveštenik započinje proskomidiju vozglasom: "Blagosloven Bog naš..." Držeći zatim levom rukom prosforu (koja treba da bude dvodelna, kao slika dve prirode u licu Isusa Hrista), a desnom sveto koplje, on njime tri puta čini kreni znak nad pečatom prosfore i pri tome govori: "U spomen Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista..." Potom zabadajući koplje vertikalno reže prosforu sa sve četiri strane, proiznoseći pri tome proročke reči svetog proroka Isaije o stradanju i smrti Gospoda (Is. 53,78). Ovde treba imati u vidu da se desna i leva strana na koje se u služebniku ukazuje određuju u odnosu na prosforu, a ne u odnosu na sveštenika. Đakon, gledajući pobožno na ovaj čin i držeći orar u ruci pri svakom rezanju govori: "Gospodu se pomolimo". Zatim kaže: "uzmi, vladiko", a sveštenik, zabadajući sveto koplje koso, s desne strane prosfore, vadi sveti Hleb (deo prosfore izrezan u obliku kocke), izgovarajući reči: "Jer se uzima od zemlje život Njegov", čime se ukazuje na nasilnu smrt Gospoda. Ovaj deo prosfore pravilnog kockastog oblika nosi naziv "Agnec" ("Jagnje"), jer predstavlja sliku stradajućeg Isusa Hrista, kao što Ga je u Starom Zavetu predstavljalo pashalno jagnje. Ostatak te prve prosfore naziva se "Antidor", od grčkog αντί (anti), što znači "umesto" i δωρον (doron), što znači "dar". Antidor se lomi na na delove i sveštenik ga na kraju Liturgije deli verujućima koji nisu pristupili Svetoj Tajni Pričešća, kao kakvu zamenu za pričešće, usled čega antidor (naforu) mogu da uzmu samo oni koji ništa nisu jeli.
Agnec (ili "sveti Hleb") izvađen iz prosfore, sveštenik polaže na diskos sa pečatom na dole, dok đakon govori: "Žrtvuj, vladiko". Sveštenik ga kopljem krstoliko raseca, predstavljajući time zaklanie - smrt Spasiteljevu na krstu. Agnec se raseca sa meke strane sve do korice, tako da se ne raspadne na četiri dela, a da na kraju Liturgije bude lako da se prelomi na četvoro. Pri tome sveštenik proiznosi: "Žrtvuje se Jagnje Božije, koje uzima greh sveta, za život i spasenje sveta". Zatim sveštenik polaže Agnec na diskos tako da stoji pečatom na gore i kad đakon kaže: "Probodi vladiko", probada kopljem gornji desni deo svetog Hleba (Agneca), ispod samog natpisa IS, izgovarajući jevanđelske reči: "Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem, i odmah iziđe krv i voda, i onaj što vide posvedoči, i svedočanstvo je njegovo istinito". ? đakon na delu pokazuje događaj koga se sećamo: uzevši blagoslov sveštenika, on uliva u sveti putir vino pomešano sa veoma malom količinom vode. U tom trenutku, i kasnije po osveštanju darova, uoči pričešća, vode treba ulivati toliko "da se vinu svojstveni ukus ne izmeni u vodeni" (vidi Uputstvo iz Služebnika). Dalje sveštenik nastavlja proskomidiju bez bez učešća đakona, koji za to vreme može da priprema čitanje jevanđelja i spiskove za pominjanje, a ponovo priključuje tek pri kraju proskomidije. Pripremivši tako Agnec, sveštenik vadi častice iz preostale četiri prosfore. Jedne častice se uzimaju "u čast i spomen" onih ljudi koji su se krenim zaslugama Gospoda udostojili da stanu pored Jagnjetovog prestola. Druge častice se vade zato da bi se Gospod setio živih i upokojenih.
Pre svega iz druge prosfore vadi se trougaona častica "U čast i spomen preblagoslovene slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marine..." Ova častica se stavlja "odesnuju Agnca" ("sa desne strane svetog Hleba"). Zatim sveštenik uzima trepu prosforu i vadi iz nje devet trougaonih častica u čast devet zborova svetih koji su se udostojili nebeskih obitavališta, poput devet anđeoskih činova. U čast Anđela častica se ne vadi, jer oni, budući da nisu sagrešili, nisu imali ni potrebe za iskupljenjem Krvlju Hristovom.[1] Ovih devet častica polažu se sa leve strane Agneca u tri reda: u prvom redu prva častica je u ime Jovana Preteče, druga ispod nje u ime Proroka, treća još niže, ispod druge, u ime Apostola; u drugom redu prva u ime Svetitelja, druga ispod nje u ime Mučenika, a trepa u ime Prepodobnih; u trećem redu prva u ime Besrebrenika, druga ispod nje u ime Bogootaca Joakima i Ane, svetoga kome je posvećen hram, svetoga koji se slavi tog dana i svih svetih, i na kraju treća i poslednja u ime sastavljača Liturgije, u zavisnosti od toga čija se Liturgija služi, svetog Jovana Zlatoustog ili svetog Vasilija Velikog. Dakle, druga i trepa prosfora posvećene su svetima. A četvrta i peta prosfora posvećene su svim ostalim grešnim ljudima kojima je potrebno omivanje njihovih grehova prečistom Krvlju Hristovom, pri čemu se iz četvrte prosfore uzimaju častice za žive, a iz pete - za upokojene. Najpre se vade častice za duhovne i svetske vlasti, a zatim za ostale verujuće. Sve ove častice polažu se ispod Agneca, najpre za žive, a potom za upokojene. Kod svakog imena, vadeći časticu, sveštenik kaže: "Pomeni Gospode slugu Božijeg (ime)". Pri tome, prihvaćeno je da sveštenik prvo treba da pomene arhijereja koji ga je rukopoložio. Sveštenik ovde takođe pominje (to jest vadi častice iz prosfora) za zdravlje i za pokoj duše. Na kraju proskomidije, iz prosfore koja je namenjena za pominjanje živih sveštenik vadi časticu za samoga sebe, uz reči: "Pomeni, Gospode, i moju nedostojnost, i oprosti mi svako sagrešenje hotimično i nehotimično". Sa okončanjem proskomidije trebalo bi da se završi vađenje častica, i na Istoku se toga strogo pridržavaju. Ali kod nas (u Rusiji) je, na žalost, postao običaj da mirjani koji zakasne na početak Božanstvene liturgije daju spiskove za pominjanje sa prosforama i onda kada se proskomidija već završi, često i do same Heruvimske pesme, pa sveštenik nastavlja sa pominjanjem i vađenjem častica, odlazeći za vreme same Liturgije od Prestola ka Žrtveniku, iako to, strogo govoreći, više ne bi trebalo da se čini, jer proskomidija je okončana i nepravilno je ponovo se vraćati na nju nakon što je proiznesen otpust; osim toga, odlasci sveštenika koji služi od Prestola ka Žrtveniku i natrag za vreme trajanja Liturgije unose nepoželjni nered i pometnju, naročito ako se donosi mnogo prosfora, što sveštenika uznemirava i odvlači njegovu pažnju. Učešće u vađenju častica sveštenika koji ne služi, nego je samo prisutan u oltaru, potpuno je nepravilno i nikako se ne bi smelo dopustiti. U svakom slučaju, bilo kakvo vađenje častica mora bezuslovno da se prekine posle heruvimske pesme i prenošenja Svetih Darova na Presto.
Na arhijerejskoj Liturgiji arhijerej koji služi savršava još proskomidiju za sebe, pominjući koga hoće u vreme Heruvimske pesme, uoči samog Velikog vhoda.
Izvadivši iz prosfora sve predviđene častice sveštenik pokriva diskos i putir pokrivačima, okadivši ih prethodno tamjanom nad kadionicom koju mu prinosi đakon, a ako nema đakona onda prislužnik. Pre svega toga blagoslovivši kadionicu koja mu je prinesena sveštenik govori molitvu: "Kad tamjana Ti prinosimo..." a zatim nad kadionicom kadi zvezdicu i postavlja je na diskos, iznad darova, kako da bi pridržavala pokrivač nad njima, tako i radi predstavljanja one zvezde koja se javila prilikom Spasiteljevog Rođenja. U znak toga sveštenik govori: "I zvezda došavši stade nad mestom gde beše Dete". Zatim sveštenik kadi tamjanom pokrivač i njime pokriva diskos, izgovarajući reči psalma: "Gospod se zacari, u krasotu se odenu..." Potom kadi drugi pokrivač i njime pokriva putir, proiznoseći reči: "Vrlina Tvoja, Hriste, pokri nebesa..." I na kraju, okadivši veliki pokrivač koji se naziva "vozduh" polaže ga odozgo na diskos i putir zajedno, uz reči: "Zakrili nas, Gospode, okriljem krila Tvojih..." Prilikom ovih radnji đakon koji drži kadionicu govori: "Gospodu se pomolimo" i "Pokrij, vladiko". Pokrivši sveti diskos i putir sveštenik uzima iz đakonovih ruku kadionicu i tri puta ih kadi, proiznoseći pri tome tri puta hvalu Gospodu zbog ustanovljenja ove velike Tajne: "Blagosloven Bog naš, koji je tako blagovoleo; slava Ti". Tđakon pak sva tri puta dodaje: "Svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin". Pri tome se obojica tri puta klanjaju pred svetim Žrtvenikom.[2] Zatim đakon, uzevši od sveštenika kadionicu, poziva ga da se pomole nad predloženiem časnih Darova, na šta sveštenik čita takozvanu "Molitvu predložena" koja počinje rečima: "Bože, Bože naš, Koji si poslao Nebesni Hleb..." Proskomidija se završava običnim otpustom na kome se spominje sveti čija se Liturgija služi. Posle otpusta đakon kadi sveto predloženie, povlači zavesu sa Carskih dveri, kadi oko svetog Prestola, zatim kadi oltar i čitav hram, govoreći (u sebi) vaskrsne tropare: "U grobu telesno..." i 50. psalam.
Vrativši se u oltar ponovo kadi Presto i sveštenika, nakon čega odlaže kadionicu.
Kao što vidimo, proskomidija simvolizuje Roždestvo Hristovo. Prosfora iz koje se uzima sveti Agnec označava Presvetu Djevu "iz Koje se rodi Hristos", Žrtvenik predstavlja pećinu, diskos jasle u koje je bio položen mladenac Isus, zvezdica predstavlja zvezdu koja je mudrace dovela u Vitlejem, a pokrivači - pelene u koje je povijen Novorođeni Mladenac. Čaša, kadionica i tamjan podsećaju na darove koje su doneli mudraci: zlato, tamjan i smirnu. Molitve i slavoslovlja predstavljaju poklonjenje i slavoslovlje pastira i mudraca. Pored proročkih reči o Hristovom rođenju, prisećamo se i Njegovih krsnih stradanja i smrti.
U današnje vreme kod nas se gotovo sasvim izgubilo ono zbog čega se prvi deo Liturgije naziva "proskomidijom", to jest donošenje od strane verujućih svega što je neophodno za savršavanje Božanstvene liturgije. Sve se to sada kupuje za crkveni novac. A prosfore za pominjanje živih i umrlih parohijani kupuju u kiosku za sveće. No, na Istoku se sve do danas donekle sačuvao drevni običaj da verujući sami peku prosfore i donose ih na Liturgiju, baš kao što donose i vino, ulje za kandila, i tamjan, predajući sve to uoči Liturgije svešteniku, za zdravlje i pokoj duša svojih srodnika i bližnjih. U starini ovo nije donošeno u oltar, nego u posebnu prostoriju u hramu koja se zvala "prothesis" (προθεσις), što znači "predloženie", gde su to raspoređivali đakoni, koji su najbolje od donetog odvajali za savršavanje Božanstvene liturgije, dok je ostalo upotrebljavano na takozvanim "agapama" ili "večerama ljubavi" - bratskim trpezama drevnih hrišćana. Drevni hrišćani su agape (od grčkog αγάπη - ljubav), odnosno "večere ljubavi", priređivali u spomen na Tajnu večeru, i na njima su savršavali Svetu Tajnu Evharistije. Kasnije su se agape pretvorile u gozbe na kojima je ponekad dolazilo do nereda, pa je Kartaginski sabor iz 391. godine doneo odluku o izdvajanju Evharistije iz agapa, a niz drugih sabora zabranio je održavanje agapa u hramovima (vidi na primer 74. pravilo Trulskog sabora). Tako su agape postepeno iščezle.


-Izvor: Arhiepiskop AVERKIJE (Taušev) Liturgika

LITURGIJA OGLAŠENIH

Drugi deo Liturgije, koji se već savršava javno pred narodom prisutnim u hramu, naziva se "liturgijom oglašenih", pošto je na njemu bilo dozvoljeno prisustvo "oglašenih" to jest onih koji su se tek pripremali za primanje Hristove vere, ali još uvek nisu bili kršteni. Završivši kađenje, đakon zajedno sa sveštenikom staje pred Presto. Obojica se klanjaju tri puta i mole da im sviše bude poslata blagodat Duha Svetoga za dostojno obavljanje veličanstvene službe. Podigavši ruke uvis, sveštenik čita "Care Nebesni", dok đakon stoji desno od njega, sa podignutim orarom. Sveštenik se zatim oseni krenim znamenjem i pokloni se, pa isto tako dva puta čita pesmu koju su pevali anđeli prilikom Roždestva Hristovog: "Slava na visinama Bogu..." i na kraju, treći put "Gospode, otvori usne moje..." Nakon toga sveštenik celiva Jevanđelje, a đakon sveti Presto. Potom se đakon tri puta obraća svešteniku, podsećajući ga da je nastupio trenutak za započinjanje sveštenodejstva i tražeći blagoslov za sebe. Kada dobije blagoslov, đakon izlazi kroz severne dveri oltara na amvon, staje napram Carskih dveri i tri puta govori u sebi klanjajući se: "Gospode, otvori usne moje..." a zatim vozglašava: "Blagoslovi, vladiko".
Sveštenik započinje Liturgiju svečanim proslavljanjem blagodatnog carstva Svete Trojice, ukazujući time da Evharistija otvara ulaz u ovo carstvo: "Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova". Pojci pevaju: "Amin". Istim svečanim vozglasom započinju još samo Svete Tajne Krštenja i Venčanja, što ukazuje na njihovu vezu sa Liturgijom u starini. Na Istoku je uobičajeno da se pri tom vozglasu skidaju klobuci i kamilavke. Proiznoseći ovaj vozglas, sveštenik podiže prestono Jevanđelje, čini njime znak kreta nad antiminsom i nakon što ga celiva, polaže ga na pređašnje mesto. Dalje se Liturgija oglašenih sastoji od smenjivanja jektenija, pevanja uglavnom psalama, i čitanja Apostola i Jevanđelja. Njen opšti karakter je didaktički, poučni, dok Liturgija vernih ima svetotajinski, mistični karakter. U starini, osim Apostola i Jevanđelja, na Liturgiji oglašenih čitane su još i starozavetne knjige, ali ovo je postepeno izašlo iz upotrebe: parimeji sa sada na Liturgiji čitaju samo onda kada se ona, u određene dane tokom godine, spaja sa večernjem koje joj prethodi. Druga karakteristična crta Liturgije oglašenih, u poređenju sa Liturgijom vernih, jeste ta, da se ona odlikuje većom promenljivošću svoga sadržaja: u njen sastav ulaze antifoni, tropari, kondaci, čitanje Apostola i Jevanđelja, i još neke pesme i molitvoslovlja - dakle, sastavni delovi koji nisu uvek isti, nego se menjaju u zavisnosti od praznika i dana u koji se Liturgija savršava.
Posle početnog vozglasa sledi velika (ili "mirna") jektenija, kojoj se ponekad, u zavisnosti od ove ili one potrebe, dodaju posebne prozbe (i to obično posle molitve "za one koji plove"). Ova jektenija završava se tajnom molitvom sveštenika, koja nosi naziv "Molitva Prvog antifona", i vozglasom sveštenika: "Jer Tebi priliči svaka slava..." Zatim slede tri antifona, odnosno dva izobrazitelьna psalma i "blažena", međusobno razdvojeni dvema malim jektenijama, na Čijem se kraju čitaju tajne molitve, koje nose naziv "Molitva drugog antifona" i "Molitva trećeg antifona". Prva mala jektenija završava se vozglasom sveštenika: "Jer je Tvoja moć, i Tvoje je Carstvo, i sila, i slava..." a druga: "Jer si blag i čovekoljubiv Bog..." Antifonima na Liturgiji i tome kada se koji antifon peva posvećena je posebna glava Tipika (gl. 21).
U sve obične dane, kada nema nikakvog praznika, pevaju se takozvani "svakodnevni antifoni", koji počinju rečima: prvi - "Dobro je ispovedati se Gospodu..." sa pripevima: "Molitvama Bogorodice, Spase, spasi nas"; drugi - "Gospod se zacari, u lepotu se obuče..." sa pripevima: "Molitvama svetih Tvojih, Spase, spasi nas"; i treći - "Hodite, obradujmo se Gospodu..." sa pripevom: "Spasi nas, Sine Božiji, divni u svetima, nas koji Ti pevamo: Aliluja".
U dane šestiričnih praznika, praznika sa slavoslovljem, polijelejem i bdenijem, uključujući i dvanaest Bogorodičinih praznika, pevaju se takozvana takozvana "Izobraziteljna" i "Blaženstva", to jest: 1. Psalam 102: "Blagoslovi, dušo moja, Gospoda", 2. Psalam 145: "Hvali, dušo moja, Gospoda" i 3. Zapovesti Blaženstva, koje počinju molitvom blagorazumnog razbojnika: "U Carstvu Tvome pomeni nas, Gospode", uz dodatak tropara. Ovi tropari štampaju se u Osmoglasniku i nose tehnički naziv "Blaženi", pri čemu se ukazuje posle koje zapovesti blaženstva počinje njihovo pevanje: "Blaženi na 6, ili na 8". U Osmoglasniku to su posebni tropari, no u Mineju posebnih tropara nema, već se pozajmljuju postojeći, pri čemu se na odgovarajućem mestu uvek kaže odakle tačno treba uzeti ove tropare.
Na dvanaest Gospodnjih praznika: Roždestvo Hristovo, Bogojavljenje, Preobraženje, Ulazak Gospodnji u Jerusalim, Vaskrs, Vaznesenje, Pedesetnicu i Vozdviženje Časnog Krsta pevaju se naročiti praznični antifoni u vidu stihova iz psalama koji sadrže proroštva ili nagoveštaje o datom prazniku. Pri tome je prvom antifonu pripev uvek: "Molitvama Bogorodice, Spase, spasi nas", drugom: "Spasi nas, Sine Božiji, rođeni od Djeve, ili: preobraženi na gori, ili: telom raspeti - nas koji Ti pevamo: Aliluja". Treći antifon predstavljaju stihovi iz psalama koji se smenjuju sa pevanjem prazničnog tropara.
U svim gore navedenim slučajevima posle prvog antifona, na "Slava, i ninje" uvek se peva svečana himna Vaploćenom Sinu Božijem, koju je po predanju sastavio car Justinijan: "Jedinorodni Sine i Reči Božija, besmrtan si, a izvoleo si da se radi našeg spasenja vaplotiš od Svete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, i nepromenljivo postao si čovek; bio si raspet, Hriste Bože, smrću si smrt satro; Ti si jedan od Svete Trojice, proslavljan sa Ocem i Svetim Duhom, spasi nas".
Antifono pevanje u našem bogosluženju je veoma starog porekla. Toš je sveti Ignjatije Bogonosac, budući uznet na nebo, video anđelske horove kako se naizmenično smenjuju u pevanju, pa je, po ugledu na anđele, uveo antifono pojanje u svoju Antiohijsku Crkvu.
Đakon sve jektenije govori pred Carskim dverima, pri čemu po okončanju velike i prve male jektenije ne ulazi u oltar, nego se za vreme pevanja antifona pomera malo u stranu i staje ispred ikone Hrista Spasitelja (postoji i takva praksa da posle velike jektenije đakon staje kod Spasiteljeve ikone, a posle prve male jektenije kod ikone Majke Božije). Posle druge male jektenije on ulazi u oltar, oseni se krenim znamenjem i pokloni prema gornjem mestu, a zatim se pokloni svešteniku.
Radi pravilnog razumevanja izraza "tajna molitva" treba znati da se one nazivaju "tajnim" ne zato što njihov sadržaj treba da bude skriven od mirjana - nikako, jer u našoj Crkvi, shodno samoj ideji bogosluženja, narod koji se moli uzima najaktivnije učešće u bogosluženju, i u starini su ove molitve često izgovarali naglas - nego zato što je sada postao običaj da se ove molitve ne čitaju glasno, da narod čuje, nego tiho, za sebe. U našoj Crkvi postoje Svete Tajne, ali nema tajni, koje bi trebalo da se od bilo koga skrivaju.[1]
Mali vhod. Po okončanju drugog antifona i druge male jektenije za njim, otvaraju se Carske dveri radi obavljanja vhoda sa Jevanđeljem, ili takozvanog "malog vhoda". Sam mali vhod odvija se za vreme pevanja trećeg antifona, i treba da krene tako, da bi se okončao do kraja pevanja trećeg antifona. Pre vhoda sveštenoslužitelji čine tri poklona pred svetim Prestolom. Pri tome, postoji običaj da sveštenik celiva Jevanđelje, a đakon sveti Presto. Sveštenik predaje Jevanđelje đakonu, koji, uzevši ga obema rukama, celiva sveštenikovu desnu ruku. Obojica obilaze svetu Trpezu sa desne strane, prolaze pokraj gornjeg mesta, izlaze na severne dveri i zaustavljaju se pred Carskim dverima. Ispred njih ide svećenosac. Đakon nosi Jevanđelje obema rukama "uz prsa" i ide napred, a sveštenik ga prati pozadi. Đakon obično još kod Prestola, ili dok idu,[2] proiznosi: "Gospodu se pomolimo", na šta sveštenik čita "Molitvu vhoda": "Vladiko Gospode, Bože naš..." Sadržaj ove molitve svedoči o tome da sa sveštenikom prilikom služenja Božanstvene liturgije saslužuju Anđeli, i da je to "strašno i veliko i samim nebeskim silama". Prislonivši zatim Jevanđelje na grudi i pokazujući desnom rukom kojom drži orar ka istoku, đakon tihim glasom govori svešteniku: "Blagoslovi, vladiko, sveti vhod" Sveštenik kao odgovor blagosilja rukom na istok, govoreći: "Blagosloven Vhod Svetih tvojih, svagda, sada i uvek i u vekove vekova". Đakon Kaže: "Amin". Zatim đakon prilazi svešteniku, dajući mu da celiva Jevanđelje, a sam za to vreme celiva desnu ruku sveštenika. Okrenuvši se ka istoku i sačekavši kraj pevanja, đakon podiže Jevanđelje i, izobražavajući njime znak krsta, vozglašava: "Premudrost, smerno stojmo!" nakon čega prvi ulazi u oltar i polaže Jevanđelje na Presto, dok sveštenik prvo celiva Spasiteljevu ikonu, zatim blagosilja svećenosca, pa celiva ikonu Majke Božije i tek tada ulazi za đakonom. Ušavši u oltar obojica celivaju Presto. O velikim praznicima, kada se pevaju praznični antifoni (i na Sretenje, a takođe i na duhovski ponedeljak), posle vozglasa "Premudrost, smerno stojmo" đakon izgovara još i "Vhodnoje" ili "Vhodni stih", koji se uzima iz psalama i tiče se događaja koji se praznuje.
Poreklo malog vhoda je sledeće. U dalekoj prošlosti Jevanđelje nije čuvano na Prestolu, nego u naročitoj prostoriji za čuvanje sasuda. Drevni hram je imao posebna odeljenja koja nisu bila povezana sa oltarom: προθεσις "prothesis" - predloženie, gde se nalazio Žrtvenik, i "đakonik" - ili riznicu. Kada bi nastupio trenutak čitanja Jevanđelja, sveštenoslužitelji su ga svečano iznosili iz prostorije za čuvanje sasuda, gde se ono stalno nalazilo, kako bi ga preneli u oltar. U današnje vreme mali vhod sa Jevanđeljem više nema svoj pređašnji praktični značaj, ali zato ima veliko simvoličko značenje: on predstavlja izlazak Gospoda Isusa Hrista u svet, na jevanđelsku propoved i javno služenje ljudskom rodu. Sveća koja se nosi ispred Jevanđelja simvolizuje svetog Jovana Preteču. Vozglas "premudrost, smerno stojmo" znači sledeće: "premudrost" označava izlazak Gospoda Isusa Hrista na propoved, odnosno javljanje Premudrosti Božije svetu, a usled posebne pobožnosti pred tim događajem mi treba da "stojimo smerno", to jest da jednostavno, pobožno, sabrano, smireno i usrdno proničemo u ovo veliko delo Božanske premudrosti.
U nedeljne i obične dane, kao i o Bogorodičinim praznicima, kada se ne pevaju praznični antifoni, kao "vhodni stih" služi pesma koja se onda i peva odmah posle đakonovog vozglasa "Premudrost, prosti": "Priđite, poklonimo se i pripadnimo Hristu..." čemu se pridodaje pripev antifona koji odgovara danu - radnim danima: "Spasi nas, Sine Božiji, divni u svetima, nas koji Ti pevamo: Aliluja", na Bogorodičine praznike: "Spasi nas, Sine Božiji, molitvama Bogorodice, nas koji Ti pevamo: Aliluja", a u nedeljne dane: "Spasi nas, Sine Božiji, vaskrsli iz mrtvih, nas koji Ti pevamo: Aliluja". Ako postoji vhodni stih, onda u takvom slučaju pojci odmah pevaju tropar praznika (Ukoliko je reč o arhijerejskoj službi, arhijerej stoji na katedri, a počev od malog vhoda ulazi u oltar i dalje učestvuje u služenju Liturgije).
Pevanje tropara i kondaka. Odmah nakon vhoda i vhodnog stiha počinje pevanje tropara i kondaka, prema posebnom poretku na koji se ukazuje u Tipiku, posebno u 52. glavi. Ovo mesto, gotovo jedinstveno na Liturgiji, posvećeno je spomenu dana. Trupa tropara i kondaka treba da obuhvati sve spomene vezane za dan savršavanja Liturgije, u znak toga što se Liturgija savršava za sve i sva. Stoga se običnim danima na Liturgiji pevaju tropar i kondak dana u sedmici, koji se ne pevaju ni na večernju, ni na jutrenju, ni na časovima. Osim toga, na ovom mestu pevaju se tropar i kondak hrama, koji se takođe ne pevaju na drugim dnevnim službama.
Tropari i kondaci pevaju se ovim redom: najpre se pevaju svi tropari, a potom za njima svi kondaci. Pre pretposlednjeg kondaka uvek se peva "Slava", a pre poslednjeg kondaka peva se "I ninje". Na kraju se uvek peva kondak Bogorodičan, ili pak kondak pretprazništva ili praznika.
Poredak ovog pevanja je sledeći: na prvom mestu peva se tropar u čast Gospoda; jer tamo gde je hram posvećen Gospodu, govori pre svega tropar hrama, koji se u nedeljne dane zamenjuje vaskrsnim troparom, u sredu i petak - troparom krsta: "Spasi Gospodi ljudi Tvoja..." a u dane pretprazništva i poprazništva Gospodnjih praznika - troparom pretprazništva ili praznika. Nakon tropara u čast Gospoda sledi tropar u čast Prečiste Majke Božije. Ako je hram posvećen Bogorodici, onda se peva tropar hrama, ako je pretprazništvo ili poprazništvo Bogorodičinog praznika, onda se peva tropar pretprazništva ili praznika. Posle tropara u čast Majke Božije peva se tropar sedmičnog dana - ponedeljka, utorka itd. Nakon dnevnog tropara peva se tropar svetome čiji se spomen slavi toga dana. U subotu se najpre peva dnevni tropar - svim Svetima, a potom svetome dana. Kondaci se pevaju po istom redosledu kao i tropari, s tom razlikom što se oni završavaju ili, prema izrazu Tipika, "pokrivaju" bogorodičnim: "Predstateljstvo hristijan nepostidnoje..." U hramu koji je posvećen Gospodu umesto ovog bogorodična peva se kondak hrama, a isto tako u hramu koji je posvećen Presvetoj Bogorodici peva se kondak hrama, dok se u dane pretprazništva ili poprazništva uvek peva kondak pretprazništva ili praznika. Radnim danima, kada je obična služba, na Slavu se uvek peva kondak "So svjatimi upokoj..." U subotu se na kraju obično peva kondak: "Jako načatki jestestva...".
Ipak, treba znati da se ni izbliza ne pevaju uvek, svakoga dana u godini, svi gore nabrojani tropari i kondaci.
Hramovni tropari i kondaci ne pevaju se čim je u drugim troparima i kondacima, koji padnu u taj dan, sadržano isto proslavljanje kao i u hramovnim. Tako, u utorak "ne pevamo kondak hrama Preteče, jer se peva kondak dana, takođe Pretečin". Gde je hram posvećen Apostolima, tamo im u četvrtak ne pevamo (hramovni) tropar i kondak. U subotu ne pevamo hramovne tropare i kondake gde je hram posvećen svetome, jer su svi sveti spomenuti u troparu dana. U sredu i petak se ne peva tropar hramu Gospodnjem, jer se peva tropar Spasitelju: "Spasi, Gospodi, ljudi Tvoja..." Nedeljom se ne pevaju tropari hramu Hristovom, "pošto prethodi vaskrsan", to jest peva se vaskrsni tropar, u kome se takođe proslava Hristos. Isto tako tropar hrama Hristovog ne peva se u dane pretprazništva i poprazništva Gospodnjih praznika, baš kao ni kondak. Na pretprazništvo i poprazništvo Bogorodičinih praznika ne peva se tropar hrama Bogorodici i kondak hrama. Tropari i kondaci hramova posvećenih svetima ne pevaju se kada spomen svetoga koji ima bdenije (ali ne polijelej), padne u nedeljni dan i u sedmične dane.
Dnevni tropari i kondaci pevaju se po jedan svakoga dana izuzev četvrtka i subote. U četvrtak se pevaju dva dnevna tropara - Apostolima i svetitelju Nikolaju Čudotvorcu, a subotom Svima Svetima i za pokoj. No, dnevni tropari i kondaci se uopšte ne pevaju, ako se ne peva Osmoglasnik. U dane pretprazništva i poprazništva umesto dnevnih tropara pevaju se tropari i kondaci pretprazništva, praznika ili svetoga sa bdenijem ili polijelejem.
Tropari i kondaci za pokoj ne govore se nedeljom i sedmičnim danima, osim subotom, ako se slavi spomen svetoga koji ima slavoslovlja, polijelej ili bdenije. Zaupokojni tropar "Pomjani, Gospodi..." peva se u subotu samo onda kada nema tropara običnom svetom.
Trisveta pesma. Za vreme pevanja tropara i kondaka sveštenik tiho govori "Molitvu Trisvete pesme", završavajući je, po okončanju pevanja poslednjeg kondaka, vozglasom: "Ter si svet, Bože naš, i u svetima obitavaš, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek". Ova molitva se nalazi u neposrednoj logičkoj vezi sa idejom vhoda i molitve vhoda, u kojoj se govori o sasluživanju samih nebeskih sila sa sveštenikom. Neposredno uoči ovog završnog vozglasa đakon uzima blagoslov od sveštenika i izlazi kroz Carske dveri na amvon, gde čeka kraj vozglasa: "sada i uvek", posle čega vozglašava, pokazujući orarom ka ikoni Hristovoj: "Gospodi, spasi blagočestivija i usliši ni" ("Gospode, spasi blagočestive i usliši nas"). Pojci ponavljaju ove reči. Zatim se đakon okreće sa orarom, pokazujući ka narodu, licem okrenut zapadu, i dovršava vozglas sveštenika, gromoglasno objavljujući: "I u vekove vekova", nakon čega ulazi na Carske dveri u oltar. Vozglas: "Gospodi, spasi blagočestivija" sačuvao se do našeg vremena iz ceremonijala vizantijske carske službe, kada su Liturgiji prisustvovali vizantijski carevi, na koje se ovaj vozglas i odnosio. (Ako sveštenik služi bez đakona, onda ne vozglašava "Gospodi, spasi blagočestivija", nego odmah zaključuje vozglas.) Kao odgovor na vozglas: "i u vekove vekova", peva se Trisveta pesma, to jest: "Svjatij Bože, Svjatij Krjepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas" ("Sveti Bože, Sveti Silni, Sveti Besmrtni, pomiluj nas"). Trisveta pesma se na običnoj Liturgiji peva tri puta, a zatim se peva "Slava Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, i ninje i prisno i vo vjeki vjekov, amin. Svjatij besmrtnij, pomiluj nas". I u zaključku se još jednom peva u celini, povišenim glasom. Na arhijerejskoj Liturgiji Trisveta pesma se peva ukupno sedam i po puta, i to naizmenično od strane pojaca i sveštenoslužitelja u oltaru, pri čemu posle trećeg puta arhijerej izlazi na amvon sa dikirijom i trikirijom u rukama, i proiznosi naročitu molitvu za prisutne u hramu: "Prizri s nebese, Bože, i vižd, i posjeti vinograd sej i utverdi i, jego že nasadi desnica Tvoja" ("Pogledaj s nebesa, Bože, i vidi, i poseti vinograd ovaj, i utvrdi ga, njega koga zasadi desnica Tvoja") i na tri strane osenjuje dikirijom i trikirijom one koji se mole, nakon čega se vraća u oltar.
Pevanje Trisvete pesme postalo je uobičajeno od petog veka. U vreme cara Teodosija Drugog, kako saopštava prepodobii Jovan Damaskin u svojoj knjizi "O veri pravoslavnoj", i arhiepiskopa Prokla u Konstantinopolju je došlo do silnog zemljotresa. Hrišćani su izašli iz grada zajedno sa svojim arhiepiskopom i tamo su služili moleban. Za to vreme jedan dečak je bio podignut gore (u vazduh) a zatim jepričao narodu kako je čuo divno anđeosko pojanje: "Svjatij Bože, Svjatij Krjepkij, Svjatij Besmertnij". Kada je narod saznao za ovo otkrivenje dečaku, odmah je zapevao pomenutu pesmu sa dodatkom reči "pomiluj nas" i zemljotres je prestao. Od tog doba ova himna je ušla u čin Božanstvene liturgije. Za vreme pevanja Trisvete pesme i sveštenoslužitelji u oltaru, tri puta se klanjajući pred Prestolom, izgovaraju za sebe iste ove molitvene reči.
Nekim danima crkvene godine pevanje Trisvete pesme zamenjeno je pevanjem drugih pesama. Tako se u dane iznošenja krsta na praznik Vozdviženja 14. septembra i u treću nedelju Velikog posta koja se naziva Krstopoklonom na Liturgiji umesto Trisvete pesme peva: "Krestu Tvojemu poklanjajemsja, Vladiko, i svjatoje Voskresenije Tvoje slavim" ("Krstu se Tvome klanjamo, Vladiko, i sveto Vaskrsenje Tvoje slavimo"). Na praznik Roždestva Hristovog, Bogojavljenja, u Lazarevu subotu, u Veliku subotu, tokom svih sedam dana praznovanja Vaskrsa i u prvi dan praznika Pedesetnice, umesto Trisvete pesme peva se stih: "Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja. Aliluja" ("Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Aliluja"), u spomen na to da je u ove dane u starini obavljano krštenje oglašenih. Molitva Trisvete pesme, međutim, ostaje jedna ista.
Na arhijerejskoj Liturgiji "Jako svjat jesi, Bože naš" prvi je vozglas arhijereja, koji dotle ćuti.
Pročitavši Molitvu Trisvete pesme, sveštenoslužitelji prilikom poslednjeg pevanja "Svjatij Bože" od strane pojaca odlaze na Gornje mesto iza Prestola. Đakon se obraća svešteniku rečima: "Zapovedi, vladiko". Sveštenik celiva Presto i odlazi sa desne strane Prestola ka Gornjem mestu, izgovarajući reči: "Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje" ("Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje"). Đakon takođe celiva Presto i ide nešto ispred sveštenika. Prilazeći Gornjem mestu đakon se obraća svešteniku rečima: "Blagoslovi, vladiko, Gornje mesto", na šta sveštenik blagosilja Gornje mesto rečima: "Blagosloven si na prestolu slave Carstva Tvoga, Ti Koji sediš na Heruvimima, svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin". Na samo Gornje
mesto sveštenik nema prava da sedne, jer ono prvenstveno predstavlja mesto gde sedi episkop, nego seda na "saprestolje", "pored Gornjeg mesta, sa južne strane", to jest sa desne strane, ako se gleda spreda, dok đakon staje sa leve.
Čitanje Svetog Pisma. Odlazak na Gornje mesto obavlja se radi slušanja Svetog Pisma, što predstavlja najvažniji trenutak Liturgije oglašenih. U našoj savremenoj Liturgiji se iz Svetog Pisma čita se Apostol, kome prethodi pevanje Prokimena, i Jevanđelje, kome prethodi pevanje Aliluje.
Na kraju pevanja Trisvete pesme na sredinu crkve izlazi čtec, koji staje pred Carske dveri i čini poklon, držeći Apostol "zatvoren". Đakon prilazi Carskim dverima, okreće se prema čtecu i pokazujući orarom ka njemu vozglašava: "Pazimo!" to jest: "pažljivo slušajmo čitanje prokimena koje prethodi Apostolu, a odmah potom i čitanje samog Apostola". Sveštenik sa Gornjeg mesta predaje "Mir svima" na šta mu čtec u ime svih prisutnih odgovara: "I duhu tvome". Đakon vozglašava: "Premudrost", čtec govori: "Prokimen, glas..." i proiznosi stih, a pojci ponovo pevaju reči prokimena. Zatim čtec proiznosi prvu polovinu prokimena, a pojci dovršavaju drugu polovinu. Kada se poklope dva praznika, proiznose se dva prokimena: najpre čtec proiznosi prvi prokimen, a pojci ga pevaju; zatim se proiznosi stih, a pojci opet ponavljaju prokimen; potom čtec proiznosi drugi prokimen u celini, bez stiha, a pojci ga čitavog pevaju jednom. Više od dva prokimena se ne peva, čak ni kada se poklope tri ili više praznika u jednom danu. U starini pevan je čitav psalam, ali su, po mišljenju liturgičara, kasnije, od petog veka, počeli da pevaju samo dva stiha iz svakog psalma: jedan od njih postao je prokimen, to jest "prethodni", jer prethodi čitanju "Svetog Pisma", a drugi stih uz njega.
Prokimeni se pevaju po sledećem pravilu:
U obične dane, ako se čina jedan običan Apostol, peva se jedan prokimen dana, to jest ponedeljka, ili utorka, ili srede itd.
Ako se običnim danom čita i drugi Apostol, svecu, onda se, osim subotom, peva najpre prokimen dana, a potom prokimen svetome. U subotu tu biva obrnutim redom: prvo prokimen svetom, a potom prokimen dana (vidi Tipik, 12. i 15. glava).
U dane poprazništva (ali ne i pretrpazništva, kada se prokimen dana ne izostavlja) umesto prokimena dana peva se prokimen praznika tri puta, dok se prokimen dana sasvim izostavlja, i tako se čini sve do odanija praznika.
Ako je u dane poprazništva određeno posebno čitanje svetome, onda se peva najpre prokimen praznika, a potom prokimen svetome.
Na sam dan velikog praznika peva se samo prokimen tog praznika, kao i u dan odanija.
Nedeljom se peva naročiti prokimen vaskrsni glasa (ukupno ih je osam, prema broju glasova), a na drugom mestu - ako ima drugog prokimena - prokimen praznika Bogorodice ili svetog koji padne u taj nedeljni dan. Ako u nedelju padne odanije nekoga od dvanaest velikih ' praznika, svejedno Gospodnjeg ili Bogorodičinog, onda se peva najpre prokimen vaskrsni, a zatim praznika.
Posle prokimena đakon opet vozglašava: "Premudrost", to jest objavljuje da ćemo sada čuti veliku mudrost. Čtec saopštava iz koje će Apostolske poslanice ili Dela apostolskih čitati: "Čitanje Saborne poslanice Jakovljeve", ili "Čitanje Poslanice Rimljanima svetog apostola Pavla", ili .Čitanje Dela svetih apostola". Đakon vozglašava: "Pazimo!" i čtec počinje da čita. Dok se čita Apostol, sveštenik sedi sa desne strane Gornjeg mesta, pokazujući time ravnopravnost svog čina sa svetim Apostolima, koji su propovedali Hristovo učenje po čitavom svetu; đakon pak kadi čitav oltar, ikonostas i narod sa amvona, pri čemu kađenje tamjanom simvolizuje širenje apostolske propovedi. Sedenje vernog naroda za vreme čitanja Apostola ničim se ne može opravdati. U starini kađenje je obavljano neposredno nakon čitanja Apostola, za vreme pevanja "Aliluje". Do promene je došlo zato što su "Aliluju" počeli da pevaju skraćeno i brzim tempom, pa za kađenje više nije ostajalo dovoljno vremena.
Uostalom, naš služebnik propisuje kađenje samo "svete Trpeze, čitavog oltara i sveštenika" pre čitanja Jevanđelja, a sada je postalo uobičajeno da se to čini za vreme pevanja prokimena. Arhijerej, u znak smirenja pred jevanđelskim rečima Samog Hrista, skida sa sebe omofor, koji se nosi pred Jevanđeljem, dok se ono iznosi na amvon uz pevanje "Aliluje". Čitanje Apostola simvolizuje apostolsku propoved. Koji se apostol čita kog dana, ukazano je na kraju bogoslužbene knjige Apostol. Tedno uputstvo dato je po nedeljama i danima sedmice, počev od Nedelje Svete Pashe, dok drugo predstavlja Mesecoslov, koji ukazuje na čitanje apostola u praznične dane i dane spomena svetih, prema datumima i mesecima u godini. Kada se poklopi nekoliko praznika, čitaju se jedan za drugim nekoliko apostola, ali ne više od tri, pri čemu se dva čitaju "pod začalo".[3] Nakon čitanja Apostola sveštenik govori čtecu: "Mir ti, čitaču", a ovaj odgovara: "I duhu tvome". Onda đakon vozglašava: "Premudrost!", na šta čtec govori: "Aliluja" u odgovarajućem glasu. Pojci tri puta pevaju: "Aliluja". Čtec izgovara stih koji se naziva "Alilujar" pojci ponovo pevaju "Aliluja". Čtec proiznosi drugi stih, a pojci treći put pevaju trokratno "Aliluja". "Alilujar" se kao i prokimen uzima iz psalama i po sadržaju odnosi se na događaj koji se praznuje, ili na svetoga. Ovo pevanje "alilujara" predstavlja pripremu za Jevanđelje, stoga se obično pri jednom Apostolu i jednom Jevanđelju proiznosi jedan alilujar, a pri dva Apostola i dva Jevanđelja - dva alilujara. Na Veliku Subotu se umesto Aliluje peva naročita pesma: "Voskresni Bože", sa stihovima 81. psalma.
Za vreme pevanja Aliluje sveštenik čita tajnu "Molitvu pred Jevanđelje" - da Gospod otvori oči našeg uma kako bismo razumeli Jevanđelje i da nam pomogne da živimo ispunjavajući jevanđelske zapovesti. Dalje sveštenik, klanjajući se sa đakonom svetom Prestolu, celiva Jevanđelje i predaje ga đakonu, a đakon sa Jevanđeljem obilazi Presto pored Gornjeg mesta i izlazi kroz Carske dveri na amvon, gde polaže jevanđelje na analoj i gromoglasno proiznosi: "Blagoslovi, vladiko, blagovesnika svetog apostola i jevanđelista (ime jevanđeliste čije se Jevanđelje čita)" Ime jevanđeliste treba da se izgovori u genitivu (npr. Luke), a ne u akuzativu (npr. Luku), kako neki po nerazumevanju čine. Sveštenik, ili arhijerej, blagosilja (osenjuje krenim znamenjem) đakona, uz reči: "Bog, molitvama svetoga slavnoga Apostola i Jevanđelista (ime), neka tebi, blagovesniku, da reč s velikom silom, na ispunjenje jevanđelja ljubljenog Sina Njegova i Gospoda našeg Isusa Hrista". Đakon odgovara: "Amin".[4]
Pred Jevanđeljem stoje upaljene sveće, koje gore sve vreme njegovog čitanja, simvolizujući božansku svetlost koja se njime rasprostire. Obraćajući se narodu sveštenik vozglašava: "Premudrost, prosti, uslišim svjatago Evangelija; mir vsjem" ("Premudrost, smerno stojmo, čujmo sveto Jevanđelje; mir svima"). Pojci odgovaraju: "I duhu tvome". Tada đakon objavljuje koje će se Jevanđelje čitati: "Čitanje svetog Jevanđelja po Mateju (ili ime drugog jevanđeliste)". Pojci svečano pevaju: "Slava Tebi, Gospode, slava Tebi". Sveštenik govori: "Pazimo!" Đakon počinje sa čitanjem svetog Jevanđelja, na koje svi paze, sagnuvši glave. Ako u služenju učestvuju dva đakona, onda vozglase "Premudrost, smerno stojmo..." i "Pazimo" proiznosi drugi, mlađi đakon, koji obično čita i Apostol, dok stariji čita Jevanđelje.
Pravila o čitanju Jevanđelja, kao i Apostola, izlažu se u samom bogoslužbenom Jevanđelju, u naročitim tablicama, po nedeljama i danima sedmice, počev od praznika svete Pashe, i u Mesecoslovu po datumima i mesecima u godini. Za bogoslužbenu upotrebu i Apostol i Jevanđelje podeljeni su na naročite odeljke, koji se nazivaju "začala". Jevanđelje svakog jevanđeliste ima svoje sopstveno računanje začala, dok Apostol ima zajedničko računanje, kako za Dela apostolska, tako i za sve Apostolske poslanice. Čitanje ovih začala je tako raspoređeno, da tokom godine budu pročitani celo Četvorojevanđelje i čitav Apostol.
Postoji dvojak poredak čitanja ovih začala: 1. Čitanje tokom gotovo svih dana godine onim redom kojim začala slede u sveštenim knjigama - to je takozvano "obično" ili "dnevno" čitanje: "Jevanđelje dana", ili "Apostol dana"; 2. Čitanje za određene praznične dane ili dane spomena svetih - to je "Jevanđelje ili Apostol praznika ili svetog". Čitanje Jevanđelja počinje u samu Nedelju Pashe (Vaskrs), pri čemu se do Pedesetnice pročita celo Jevanđelje po Jovanu, zatim se čita Jevanđelje po Mateju, do petka posle Vozdviženja Časnog Krsta (čime je pokazana samo granica pre koje se čitanje Jevanđelja po Mateju ne završava). Ali može se dogoditi da se začala Jevanđelja po Mateju čitaku i posle Vozdviženja, kad Vaskrs padne kasno. Detaljno se o svemu tome govori u Uputstvu koje se nalazi na početku bogoslužbenog Jevanđelja. Jevanđelje po Marku čita se običnim danima od jedanaeste do sedamnaeste nedelje (po Duhovima); posle Vozdviženja sledi čitanje Jevanđelja po Luki, a zatim se subotom i nedeljom tokom svete Četrdesetnice dočitava preostali deo Jevanđelja po Marku.
Crkvena godina, onako kako je prihvaćeno u rasporedu običnih čitanja, počinje na dan Vaskrsa i traje sve do sledećeg Vaskrsa. Ali pošto Vaskrs iz godine u godinu pada u različito vreme, i najranije biva 22. marta, a najkasnije 25. aprila, crkvena godina ne traje uvek jednako: nekad ima više nedelja i sedmice, a nekad manje. Građanska godina ima uvek 365 dana (prestupna 366), a crkvena godina, kad jedan Vaskrs padne rano, a sledeći kasno, može da ima značajno više dana, ili obrnuto, kad jedan Vaskrs bude kasno, a sledeći rano, može da ima znatno manje dana. Prvi slučaj u Tipiku nosi naziv "Vnje Pasha", a drugi "Vnutr Pasha". Kada se dogodi "Vnje Pasha", onda može nedostajati običnih čitanja Apostola i Jevanđelja, i tada biva takozvani "Odstup", to jest treba se vratiti na već pročitana začala i ponavljati njihovo čitanje. Ovaj nedostatak se primećuje samo u pogledu običnih dana. Što se pak tiče nedelja, nedostatak se nadoknađuje tako, što postoje nedelje za koje su određena posebna čitanja. Jer u godini postoje: 1. nedelje u koje se čitaju posebna začala, dok se obična uopšte ne čitaju, i 2. nedelje za koje su posebna začala određena uporedo sa običnim. Kada dođe do odstupa, čitaju se samo posebna začala, a obična se izostavljaju.
Obična začala se nikada ne čitaju: 1. u Nedelju Svetih Praotaca, 2. u Nedelju Svetih Otaca pred Roždestvo Hristovo i 3. u Nedelju u koju padne Roždestvo Hristovo ili Bogojavljenje. Posebna začala imaju: 1. Nedelja po Roždestvu Hristovom, 2. Nedelja pred Bogojavljenje i 3. Nedelja po Bogojavljenju. U ove nedelje čitaju se dva Jevanđelja - praznika i obično, ali samo u slučaju kada nema odstupa. Kada pak ima odstupa, onda se obična Jevanđelja tih nedelja čitaju čitaju u dane u koje pada odstup. A kod najvećeg odstupa, kada se pojavi nedostatak jednog jevanđelskog čitanja, uvek se čita 62. začalo Jevanđelja po Mateju, o Hananejki, i to tako da se ovo Jevanđelje čita obavezno u nedelju koja prethodi onoj za koju je određeno da se čita Jevanđelje o Zakheju (pre Nedelje o Mitaru i Fariseju). Treba imati na umu da se pre Nedelje o Mitaru i Fariseju uvek čita Jevanđelje o Zakheju (Lk. zč. 94). U tablici čitanja Jevanđelja ono se vezuje za 32. nedelju po Duhovima, ali može da padne i ranije ili kasnije, u zavisnosti od toga da li će biti "Pasha vnje" ili "Pasha vnutr". Čitav krug čitanja običnih začala iz Apostola i Jevanđelja u Tipiku se naziva "Stolpom".
Poseban položaj ima Nedelja Svetih Praotaca. Za tu nedelju propisano je da se uvek čita samo jedno Jevanđelje, i to upravo ono koje je određeno za dvadeset osmu nedelju po Duhovima: Jevanđelje po Luki, 76. začalo, o pozvanima na večeru. Ukoliko ova nedelja zaista bude dvadeset osma posle Pedesetnice, onda se poredak čitanja Jevanđelja ničim ne narušava, no ako Nedelja Svetih Praotaca ne padne u dvadesetosmu nedelju po Pedesetnici, nego u dvadeset sedmu, dvadeset devetu, tridesetu ili trideset prvu nedelju, onda se ipak čita 76. začalo Jevanđelja po Luki, jer se ono tiče praznovanja spomena svetih Praotaca, dok se u dvadeset osmu nedelju tada obično čita začalo koje je na redu dvadeset sedme, ili dvadeset devete, ili tridesete, ili trideset prve nedelje. Ista takva zamena događa se i sa čitanjem Apostola, jer je za Nedelju Svetih Praotaca propisano da se uvek čita Apostol određen za dvadeset devetu nedelju.
U Tipiku postoje i uputstva za čitanje posebnih začala u nedelju posle Roždestva Hristovog, u nedelju pre Bogojavljenja, a takođe u subotu posle Roždestva Hristovog i subotu pre Bogojavljenja, usled toga što između Roždestva Hristovog i Bogojavljenja ima 11 dana, tokom kojih mogu da padnu dva nedeljna dana, i dve subote, a ponekad i samo jedan nedeljni dan i jedna subota. U zavisnosti od toga, Tipik sadrži naročita uputstva kako da se ujednom ili drugom slučaju čitaju Apostol i Jevanđelje. Neophodno je da se ovo uvek unapred ustanovi, kako ne bi dolazilo do grešaka prilikom čitanja.
O velikim Gospodnjim i Bogorodičinim praznicima, kao i o praznicima svetih za koje određeno da se služi bdenije, ne čitaju se obični Apostol i Jevanđelje, nego samo Apostol i Jevanđelje datom prazniku ili svetome. Ali ako veliki Bogorodičin praznik ili praznik svetoga sa bdenijem padne u nedelju, onda se čitaju najpre obični vaskrsni Apostol i Jevanđelje, pa tek potom Apostol i Jevanđelje praznika ili svetog. Obični Apostol i Jevanđelje se ipak sasvim ne izostavljaju ni u dane velikih praznika i svetih sa bdenijem: čitaju se u navečerje praznika "pod začalo" Crkva želi da tokom godine bude pročitan čitav Apostol i čitavo Jevanđelje, bez ikakvog izostavljanja.
Za dane odanija Gospodnjih praznika nije predviđeno da se čita nešto posebno, nego je određeno da se čita isti Apostol i isto Jevanđelje koje se čita i na sam dan praznika.
U sedmične dane, osim subote, čitaju se uvek najpre obični Apostol i Jevanđelje, a zatim posebni, određeni za svetoga čiji se spomen tog dana praznuje. Tako biva i u dane odanija Bogorodičinih praznika: tada se čitaju prvo obični dnevni Apostol i Jevanđelje, a potom Bogorodici. Istim redom se Apostol i Jevanđelje čitaju i subotom, od Nedelje o Mitaru i Fariseju do Nedelje Svih Svetih. A subotom od Nedelje Svih Svetih do Nedelje o Mitaru i Fariseju čitaju se najpre Apostol i Jevanđelje svetom, a tek potom obični, dnevni Apostol i Jevanđelje.
Nedeljom prvo ide sve vaskrsno. Ali onih nedelja, kao i subota, za koje su određena posebna čitanja, na primer u subotu i nedelju pre Vozdviženja, u subotu i nedelju posle Vozdviženja, u subotu i nedelju pre i posle Roždestva Hristovog, najpre se čita to što je posebno određeno za dati dan, pa tek onda ono što se obično čita, i što se čita za spomen svetoga ili za Bogorodičin praznik. A u Nedelje Svetih Otaca u julu i oktobru (spomen Vaseljenskih sabora) biva prvo obično čitanje, pa tek potom ono koje je određeno za Svete Oce.
Za sve dane sedmice osim nedelje određeno je i posebno zaupokojeno Jevanđelje, kao i apostol. Na zaupokojenoj službi ne čitaju se Apostol i Jevanđelje svetima koji se praznuju, nego samo obični i zaupokojeni Apostol i Jevanđelje (tako biva u subotu, kada se peva aliluja).
Nakon čitanja Jevanđelja sveštenik govori đakonu koji je čitao: "Mir tebi, blagovesniku". Pojci pevaju: "Slava Tebi Gospode, slava Tebi". Đakon dolazi do Carskih dveri i predaje Jevanđelje svešteniku. Sveštenik osenjuje Jevanđeljem narod i stavlja ga na gornji deo Prestola, jer mu uskoro predstoji da razvije Antimins, na kome Jevanđelje obično leži. Prema uputstvu Služebnika Carske dveri se nakon toga zatvaraju, ali u praksi obično ih zatvaraju kanije, posle sugube jektenije i molitve. Đakon pak stane na amvon i započinje sugubu jekteniju.
U starini, a na Istoku i danas odmah posle čitanja Jevanđelja sledi propoved sveštenika. Kod nas propoved sada govore obično pri kraju Liturgije, za vreme pričešća sveštenoslužitelja, nakon pevanja "pričasnog", ili pak posle "Budi imja Gospodnje".
Jektenija posle Jevanđelja. Nakon čitanja Jevanđelja sledi Suguba jektenija koja počinje rečima: "Recimo svi iz sve duše, i od svega uma svog, recimo". Ova jektenija, u poređenju sa sugubom jektenijom koja se proiznosi na večernju ili jutrenju, ima svoje specifičnosti. Kao prvo, ona sadrži sasvim karakterističnu prozbu: "Još se molimo za braću našu, sveštenike, sveštenomonahe, sveštenođakone, i za sve u Hristu bratstvo naše". Ovo ukazuje na to da je naš Tipik jerusalimskog porekla. Treba znati da se pod ovim "bratstvom" podrazumeva jerusalimsko bratstvo Svetog Groba, dok mi ove reči vezujemo za našu braću sveštenike. Kao drugo, prozba "Još se molimo za blažene i nezaboravne..." na liturgijskoj jekteniji ima dodatak: "Za svete patrijarhe pravoslavie, blagočestive Careve i hristoljubive carice". Ponekad suguba jektenija ima i naročite prozbe: "za bolesne", "za putnike", povodom suše i tome slično, koje se uzimaju iz knjige molebnih pjenija, ili iz posebnog odeljka koji se nalazi na kraju "Jerejskog molitvoslova". Na liturgijskoj suguboj jekteniji obično se izostavlja prozba "za milost, život, mir..." koja je uvek prisutna na večernju i jutrenju.
Za vreme sugube jektenije sveštenik tiho čita naročitu "Molitvu usrdnog moljenja". Nakon čitanja ove molitve i proiznošenja prozbi za nadležnog arhijereja obično se raširi iliton, a zatim i sam Antimins. Ostaje sklopljen samo gornji deo antiminsa, koji se raširi kasnije, za vreme jektenije za oglašene. Treba znati kako se pravilno slaže Antimins: najpre se poklapa njegov gornji deo, potom donji, zatim levi i na kraju desni. Prilikom sabornog služenja u otkrivanju Antiminsa učestvuje predstojatelj sa dvojicom starijih saslužitelja: najpre predstojatelj sa starijim saslužiteljem otkriva desni deo Antiminsa, potom predstojatelj sa levim, drugim saslužiteljem otkriva levi deo, a zatim se otkriva donji deo. Gornji deo ostaje pokriven sve do jektenije za oglašene. Takvo otkrivanje Antiminsa ozakonjeno je našom ruskom praksom. A prema uputstvu Služebnika čitav Antimins se "rasprostire" (odnosno "širi") odjednom, uz zaključni vozglas jektenije za oglašene, što je na Istoku i sačuvano.
Po okončanju sugube jektenije ponekad se čita posebna molitva. Mi sada čitamo Molitvu za spasenje naše otadžbine Rusije.
Zatim, ako se vrši kakav prinos za upokojene, proiznosi se suguba jektenija za upokojene, obično uz otvorene Carske dveri. Ona počinjerečima: "Pomiluj nas, Bože, po velikoj milosti Tvojoj..." pri čemu se tajno čita molitva za upokojenje počinulih: "Bože duhova i svakoga tela..." koja se završava vozglasom: "Jer si Ti vaskrsenje i život i pokoj..." Neumesno je proiznositi zaupokojenu jekteniju na Liturgijama nedeljom i u dane velikih praznika.
Potom se Carske dveri zatvaraju i proiznosi se Jektenija za oglašene, koja počinje rečima: "Oglašeni, pomolite se Gospodu". Ova jektenija predstavlja moljenje za "oglašene", to jest za one koji se spremaju da prime svetu Hristovu veru, ali još nisu kršteni. Prema ustanovljenoj tradiciji, kod reči "Da im otkrije Jevanđelje pravde" sveštenik otkriva gornji deo antiminsa. Prilikom sabornog služenja ovo čine istovremeno dvojica sveštenika koji saslužuju: jedan sa desne, a drugi sa leve strane. Uz zaključne reči ove jektenije: "Da i oni s nama slave..." sveštenik uzima pljosnati sunđer koji leži unutar antiminsa i njime krstoliko osenjuje Antimins, a onda ga pobožno
polaže u gornji desni ugao Antiminsa. Ovim potpunim otvaranjem Antiminsa priprema se mesto za Svete Darove i za pogrebenje Tela Gospodnjeg, budući da postavljanje Svetih Darova na Presto simvolizuje pogrebenje Tela Gospodnjeg skinutog sa krsta. Dok se proiznosi jektenija za oglašene, sveštenik čita naročitu tajnu "Molitvu za oglašene pre svetog Uznošenja". Ovde ćemo da primetimo još i to da se počev od ove molitve tekst tajnih molitava na Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog razlikuje od teksta tajnih molitava na Liturgiji svetog Vasilija Velikog.
Posle zaključnog vozglasa ove jektenije đakon poziva oglašene da napuste molitveno sabranje tri puta ponavljajući vozglas: "Vi koji ste oglašeni, iziđite; oglašeni, iziđite; vi koji ste oglašeni, iziđite..." Kada u službi učestvuje nekoliko đakona, onda redom proiznose taj vozglas. U starini su svi oglašeni pre izlaska iz crkve dobijali naročiti blagoslov episkopa. Po izlasku oglašenih započinje treći i najvažniji deo Liturgije, kome mogu da prisustvuju samo verni, to jest već kršteni hrišćani, koji se ne nalaze pod zabranom ili odlučenjem. Zato se taj deo Liturgije naziva Liturgijom vernih.


-Izvor: Arhiepiskop AVERKIJE (Taušev) Liturgika