Када причамо са својим ближњима и они нам износе своје тешкоће, ако имамо љубави, онда са пажњом слушамо излагање њихових потешкоћа и саучествујемо у њиховим страдањима и патњама, јер смо створени од Господа, а то значи, из љубави, и ми смо излив Божанске љубави. Али, ми се тада још више оптерећујемо, јер смо и ми сами оптерећени својим бригама, немирима и слабостима. А од тог оптерећења треба и сами после да се растеретимо, а једино Господ може да нас растерети. Је Он је носач наших свих наших слабости и немоћи. Зато морамо да Му се обраћамо, да стално будемо у молитви са Господом, и онда нам долази олакшање. И ми се тада ослобађамо, и не носимо у себи више бриге својих ближњих, него смо све предали Господу. Он је тај носач свих наших брига.
Ако обратимо пажњу на те њихове бриге, њихове тешкоће и ми почињемо стално да размишљамо о томе. Чим размишљамо о тим стварима, ми смо већ оптерећени, мислено.
Ако слушамо своје ближње и не учествујемо у томе са пажњом, наравно да ће нам бити немогуће да им одговоримо., да им дамо одговор утешан или потврдан... Ми смо тада одсутни. Они причају, а ми не учествујемо у њиховим невољама и остајемо са својим мислима и са својим жељама. Али, ако учествујемо, ми онда носимо терет и њихов и наш.
Старац Тадеј.