ва четири Јеванђеља потврђују, свако на свој начин, да је Христов гроб нађен празан у недељу ујутру после Распећа. Јеванђеље и Св. Павле (1 Кор 15) заједно сведоче о једанаест последњих јављања Васкрслог Господа у време после недељног Васкршњег јутра. Христос је устао телесно из гроба, телом које је, премда ослобођено од неких ограничења времена и простора (могао је проћи кроз затворена врата, појавити се и нестати у трену), било физички солидно да би могао ломити хлеб и јести, и бити погрешно сматран за вртара или сапутника.
Васкрсење Господње
Васкрсење Господње
Тих неколико недеља по Васкрсењу, тачније током 40 дана, Христос се јављао својим ученицима, у појединачним сусретима, но није живео с њима нити путовао као раније. Показавши им своју победу над смрћу, и уверивши их да ћe се они и даље ослањати на Његово присуство и помоћ, чак и кад Он буде физички узет од њих, Он их је оставио на начин који је јасно показивао да Његово телесно присуство није више било неопходно (Дап 1,9-11). Они ћe наставити Његову службу коју је започео, и у којој ћe Он заувек бити с њима присутан (Мт 28,18-20).
После тродневнога боравка телом у гробу и душом у Аду, Исус Христос је Васкрсао - устао је из мртвих, јер силу његовог божанства Ад није могао да савлада, и тиме је отворио врата која воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе и вредности која је људима до тада била непозната и недоступна. Тамо је Христос први ушао, а онда покајани или благоразумни разбојник са десног крста, па за њим старозаветни праведници који су примили Христа у току његовог тродневног боравка у Аду, и проповедања Јеванђеља које је три и по године проповедао на Земљи. Само тако схваћен, квалитативно а не временски, Он је првенац из мртвих (Дап 26,23; 1 Кор 15,20; Кол 1,18; Отк 1,5), а уопште није у питању Његово Васкрсење, односно повратак у свет ове наше реалности инфициране грехом где се трпи и страда од његових последица.
У овај свет, овакав какав је, враћена су лица из Ада (праведни Лазар, Јаирова кћер и др.) која су наставила да живе под истим условима, у истом телу и животу, док нису поново умрла. Христово јављање током четрдесет дана по Васкрсењу, све до Вазнесења, било је јављање у новом телу, телу Вакрсења које је било оно исто, али преображено тело - јер је сачуван идентитет умрлог и васкрслог. То је проверио Св. Тома, тај први експерименталист у Библији и зачетник хришћанског Православног реализма који је прошао кроз проверу (види смисао: Јн 20,15-29). Али, васкрсло тело Господа није било онакво какво је било раније, пре страдања и Васкрсења, јер је сад имало нова својства: васкрсло је у свет, и за свет нове реалности, да више не умре, јер се у том новом свету уопште не умире.
Његово јављање појединцима и већем броју људи, чак и кад је у питању неколико стотина људи, у овом свету било је потврда реалности и идентитета њега Васкрслог и пројава и сведочанство света и вредности Васкрсења. Он пролази Васкрслим телом кроз затворена врата и да их не разваљује и не ломи (Јн 20,19) - значи: његово тело је небеско - духоносно и духовно (1 Кор 15,40 и 44); иако му је тело без физиолошких потреба он једе (Јн 21,12,13 и 15) и Апостоли се уверавају у реалност Његовог Васкрслог тела, не мислећи више да је то што виде - утвара, привид (види смисао Лк 24,16 и Јн 20,14; посебно Лк 24,31), него виша реалност, друкчија од ове непреображене која је без славе Васкрсења. То ћe бити поуздан ослонац наше вере да стварно буде тврдо чекање онога чему се надамо (Јев 11,1).
У Библији, учење ο васкрсењу мртвих је јасно изражено већ у Старом Завету (Јов 19,25; Пс 15,10; Ис 26,19; Дан 12,2), а за време Христовог овоземаљског живота то је било општеприхваћено мишљење код правоверних Јевреја што се види из Мартиних речи која каже за свога брата: "Знам да ћe васкрснути ο васкрсењу у последњи дан." (Јн 11,24) Одрицали су га се садукеји (Дап 23,
и незнабожачки философи (Дап 17,32).
Васкрсење Христово као чињеница и благовест постало је темељ и срце хришћанске вере. То сведоче и речи Св. Павла који каже: "Ако Христос није васкрсао, онда је празна вера наша." (1 Кор 15,14) Хришћанство је пре свега вера да Христос није остао у гробу, да је из смрти просијао живот и да је Својим Васкрсењем из мртвих изнутра разрушио и превладао апсолутни и немилосрдно општеважећи закон умирања и смрти.
Видевши Васкрслога Христа, Апостоли су, како каже Јеванђеље, помислили да виде утвару и привиђење. Зато прво што чини Васкрсли Христос јесте да својим ученицима открива стварност Свога Васкрслога тела, дајући им да Га опипају. Узима храну и једе пред њима, даје Томи који сумња у Његово Васкрсење да му сопственим рукама додирне Васкрсло Тело и да се увери у Васкрсење. Онога тренутка када су Апостоли поверовали у Христово Васкрсење, тада је управо чињеница Васкрсења, Његове стварности и његове телесности постала главни садржај, сила и радост њихове проповеди. Главна Света Тајна Цркве постаје Причешће Телом и Крвљу Васкрслога Христа, и тим чином, како говори Св. Павле: "смрт Господњу објављујемо, васкрсење Његово исповедамо" (1 Кор 11,26; извод из Литургије Св. Василија Великог).
Они који се обраћају у Хришћанство, прихватају, не неке идеје и принципе, већ првенствено веру у Васкрсење Христово, искуство и знање Васкрслога Учитеља. Штавише, они са том вером прихватају и веру у опште Васкрсење, а то значи веру у то да је Христос победио, разрушио и уништио смрт као последњи циљ свега. "Послењи непријатељ укинуће се - смрт" (1 Кор 15,26) у духовном надахнућу кличе Св. Павле. На сваком Васкршњем јутрењу, Хришћани кличу: "Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ни једнога мртвога у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!" (из Васкршњих речи Св. Јована Златоустог које се читају после Васкршњег јутрења; уп. 1 Кор 15,55). На тај начин прихватање или неприхватање Христа и Хришћанства у суштини јесте прихватање или неприхватање вере у Христово Васкрсење, а то значи: прихватање или неприхватање вере у поновно сједињење душе и тела у Христу, у победу над смрћу, јер смрт и није ништа друго до раздвајање душе и тела, разарање њиховог јединства.
Христос је својим Васкрсењем разрушио смрт, њену власт над нама, њено безнађе и њену коначност. Христос обећава изобилно убризгавање новог живота, ново небо и земљу, радост свеопштег Васкрсења. То је смисао, то је бескрајна радост средишње и суштинске вероисповедне тврдње Символа Вepe Цркве Христове: "И који је Васкрсао у трећи дан по Писму." По Писму - то значи у сагласности са оним познавањем живота, са оним схватањем света и човека, душе и тела, духа и материје, живота и смрти које нам је богооткривено у Светом Писму. У тој тврдњи садржана је сва вера, сва љубав, сва нада Хришћанства.
