Виђење светог Јована Кронштатског
Господе Благослови!
Ја, много грешни слуга Јован, јереј кронштатски, пишем ово виђење. Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком.
У ноћи уочи 1. јануара 1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији био је полумрак, пред иконом Мајке Божје горело је кандило.није прошло ни пола часа када сам зачуо шум, неко се тихо дотакао мог десног рамена а тихи, лак умилни глас рече ми – Устани, слуго Божји Јоване, пођи са мном. Ја сам брзо устао.
Видим: преда мном стоји дивни, чудни старац, блед, са седим власима, у мантији, са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха замало нисам пао, но чудни старац ме је придржао, руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи али ми се језик није покретао. Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и осетио сам радост – ја се прекрстих такође. Затим је он штапом показао на западни зид келије и тим истим штапом је написао: 1913. 1914. 1917. 1922. 1930. 1933. 1934. година.
Одједном је тај зид нестао. Ја идем са старцем по зеленом пољу и видим: стоји маса крстова – хиљаде, милиони разноврсних, малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних, златних… Ишао сам покрај крстова и прекрстивши се охрабрио се да упитам старца какви су то крстови. Он ми је умилно одговорио – То су они који су за Христа и за Рач Божју пострадали.
Идем даље и видим: читаве реке крви теку у море, а море црвено од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца – А што је проливено тако много крви? Он ме је опет погледао и рекао ми – То је хришћанска крв.
Затим је старац указао руком на облак, и видех мноштво горећих, јарко горећих светилника. И гле, они почеше падати на земљу – један, два, три, пет, десет, двадесет… Затим су почеле падати читаве стотине, све више и више, и сви су горели. Ја сам веома жалио што нису горели јасно већ су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац ми рече – Погледај! И ја видех на облацима само седам светилника и запитах старца шта то значи. Сагнувши главу он ми рече – Светилници које видиш да падају значе да ће Црква пасти у јерес. А седам горећих светилника што је остало, значи да ће седан апостолских, саборних Цркава остати до краја света.
Затим ми је старац показао – Погледај! И гле, ја гледам и видим чудно виђење: анђели су певали – Свјат! Свјат! Свјат Господ Саваот! И ишло је велико мноштво народа са свећама у рукама, са радосно озареним лицима; беху то кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца. Херувими и серафими су их пратили у небеску рајску обитељ. Запитао сам старца какви су то људи. Старац, као да је знао моју мисао, рече – Све су то слуге Христове које су пострадале за Свету Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ја сам се опет усудио да упитам да ли се и ја могу њима придружити. Старац рече – Не, још је рано за тебе, стрпи се. Опет сам упитао – Реци ми, оче, а откуд деца? Старац рече – То се деца која су пострадала за Христа од цара Ирода и такође добила венац од Цара, а и она деца која су погубљена у утроби своје мајке и безимена. Ја се прекрстих и помислих – Какав ће велики и страшни грех бити матери – неопростив.
Идемо даље, улазимо у велики храм. Хтедох се прекрстити, но старац ми рече – Овде је мрзост опустошења. Видим врло мрачан и таман храм, мрачан и таман престо. У цркви нема иконостаса. Уместо икона – некакви туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом, а по храму горе смолане свеће, па прште као дрва. Ту је и путир а из њега долази силан смрад и гамижу сви гадови – жабе, скорпије, пауци – страшно је и гледати на све то. Просфоре су такође са звездом. Пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гамижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене, а из грла му иде дим и црни жалци као у осе. Ах, Господе, како је страшно!
Затим је на престо скочила нека мрска, гадна безобразна црна жена, сва у црвеном, и са звездом на челу, и завртивши се на престолу, страшним гласом, као ноћна сова крикнула по читавом храму – слобода! – и стала. А људи, као безумни почеше трчати око престола радујући се нечему; викали су, звиждали и пљескали рукама. Затим су запевали некакву песму, испочетка тихо, затим све јаче, као пси. На крају се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном блесну јарка муња и удари силни гром. Задрхта земља и храм се сурва и пропаде кроз земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се смешало и згрувало у бездан. Господе, спаси! Ах, како је страшно! Прекрстио сам се и хладан зној ми је избио по челу. Осврнуо сам се. Старац ми се осмехнуо. – Јеси ли видео?, упита ме. – Видео са, оче. Реци ми шта је то било. Страшно и ужасно! Старац ми одговори – Храм, свештеници, људи – то су јеретици, одступници, безбожници који су одступили од вере Христове и Свете Саборне и Апостолске Цркве и признали јеретичку, новоживсобновљеничку цркву која нема благодати Божје. У њој је немогуће ни постити ни исповедати се, ни примити морипомазање. – Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску, прошапутао сам. Но, старац ме умирио. – Не жалости се, рече он. – Моли се Богу.
Пошли смо даље. Гледам: иде мноштво људи, страшно измучених. У свакога на челу звезда. Угледавши нас, они повикаше – Молите се за нас Богу, свети оци, нама је врло тешко и ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили закону Божјем; немамо чак ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога (него црвени знак).
Заплакао сам и пошао за старцем. – Погледај! показао је старац руком. – Видиш ли? – Видим брда. – Не, то је брдо људских лешева, огрезло у крви. Ја сам се прекрстио и запитао старца шта то значи. – Какви су то лешеви? – То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени за Свету Саборну и Апостолску Цркву, који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру за Христа. Ја сам се молио: Спаси, Господе, и помилуј слуге своје и све хришћане. Но, одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком – Гледај! Погледао сам и видим: Царски дворац а около трче животиње разних врста и разних величина, гадови, аждаје шиште, реже и улазе у дворац, и већ су појурили на трон помазаника Николаја II, лица бледог, но храброг – он чита Исусову молитву. Одједном се трон пољуљао, и спала је круна, откотрљала се. Звери су рекле, тукле се и давиле помазанике. Растрзале су, изгазиле, као зли дуси у аду и све је ишчезло.
– Ах, Господе, како је страшно, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника. Ја сам горко заплакао. Одједном ме је старац узео за раме. – Не плачи, тако је угодно Богу. И затим додаде – Гледај! Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постало јасно: Приступа ми помазаник, на глави му венац од зелених листова. Лице бледо, окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Затим ми је рекао са сузама – Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру православну и за Свету Саборну и Апостолску Цркву и пострадао за све хришћане. И реци свим православним апостолским пастирима да служе општи братски парастос за све пострадале војнике на бојном пољу, изгореле у огњу, потопљене у мору, и за мене грешнога, пострадалог. Гроб мој не тражите. Њега је тешко наћи. Молим те још, моли се за мене, оче Јоване, и опрости ми, добри пастиру. Затим је све прекрила магла. Ја сам се прекрстио: упокој, Господе, душу слуге Свога Николаја. Вечан му помен. Господе како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале. Плакао сам.
Старац ми је опет рекао – Не плачи. Тако је угодно Богу. Моли се Богу. Погледај још. Гле, видим мноштво људи који се ваљају, умиру од глади, људи који су јели траву, земљу, једни друге, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе, спаси нас и у светој својој вери укрепи. Ми смо немоћни и слаби без вође. Старац ми опет говори – Погледај тамо! И гле, видим читава брда од разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гамижу смрадни црви и шире страшан задах. Запитао сам – Какве су то књиге, оче? Одговорио ми је – Безбожне, јеретичке, које светским, ногохулним учењем заражују све људе овога света. Старац се крајем штапа дотакну тих књига и све се претвори у огањ и изгоре до краја. А ветар разнесе пепео.
Затим, гле, видим цркву, а око ње лежи мноштво поменика и писама. Сагнух се и хтедох подићи једно и прочитати. Но, старац ми рече да су то они поменици и писма која леже при цркви много година а свештеници су их заборавили и никада их не читају, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко ни да чита ни да помиње. Запитао сам – па ко ће онда? – Анђели, рече старац. Ја сам се прекрстио: Помени, Господе, душе уснулих слугу Својих у Царству Своме.
Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем. Одједном се окренуо и рекао – Погледај! Гле, иде гомила људи гоњена бесима који су немилосрдно тукли и боли људе дугачким шиљцима, вилама и моткама. – Какви су то људи?, запитао сам старца. – То су они, одговорио је старац, који су отпали од вере и Свете Саборне и Апостолске Цркве и прихватили јеретичку и живообновљеничку цркву. Беху то епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње, који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали. Они имају страшан и ужасан изглед, лица црна а из грла им је излазила пена и смрад. Викали су ужасно, но демони су их немилосрдно тукли и гонили у дубоку провалију. Отуда је долазио смрад, дим, огањ и неподношљив задах.ја сам се прекрстио: Избави, Господе, и помилуј, страшно је све то виђење!
Затим сам видео: мноштво народа иде, стари и млади, и сви у црквеним хаљинама, и носе огромну црвену звезду петокраку, и на сваком углу седи по дванаест бесова, а у средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом и страшном чељушћу, а великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: Проклетством жигосани! Затим се појавила маса демона, сви црвени, и жигосали су народ, стављајући сваком жиг на чело и руку у виду звезде. Старац ми рече да је жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио и прочитао молитву: "Да воскреснет Бог…" После тога све је ишчезло као дим.
Ја сам се журио и једва успевао да идем за старцем. Но, старац се заустави и руком показа на исток. – Погледај!, рече. И угледао сам мноштво народа са радосним лицима, а у рукама и крстови, хуругве (црквени барјаци) и свеће. С у средини тог мноштва стоје у ваздуху високи престо и златна царска круна, а на њој златним словима написано: "За мало времена". Око престола су стајали патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси, монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: "Слава во вишњих Бог и на земљи мир…" Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу.
Одједном је старац замахнуо у ваздуху три пута, крстолико. И гле, ја видим мноштво лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да духе хришћанске узносе ка Божјем престолу, и певали су "Алилуја". Страшно је било гледати на све то. Ја сам горко плакао и молио се. Старац ме је узео за руку и рекао: "Не плачи. Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавичлук. Ово треба тако да буде. Спаситељ наш Исус Христос такође је пострадао за нас и пролио своју пречисту крв на крсту. Дакле, биће још много мученика за Христа и то су они који неће примити антихристов жиг, но пролиће крв и добиће мученички венац.
Затим се старац помолио, прекрстио се три пута према истоку и рекао: "Ево, испунило се Данилово пророштво. Коначна мрзост опустошења". Ја угледах јерусалимски храм, а на кубету звезда. Око храма се тискају милиони људи и настоје да уђу у храм. Хтедох се прекрстити, но старац ми задржа руку и рече: "Овде је мрзост опустошења". Ушли смо у храм где је било много народа. И гле, видим престо посред храма. Око престола, у три реда, горе смолане свеће, а на престолу седи, у отворено црно-црвеној порфири, светски управитељ – цар. На глави му златна круна с бриљантинима и са звездом. Запитао сам старца ко је то. Он ми је рекао да је то антихрист. Високог је раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна у клин, лице свирепо, хитро и лукаво – подобно звери, нос орловски.одједном, антихрист устаде на престолу свим својим растом, високо подиже главу, а десну руку пружи према народу, на прстима су му били нокти као у тигра – и крикну својим зверињим гласом: Ја сам ваш бог, цар и управитељ. Ко не прими мој жиг – овде га чека смрт. Сви су пали на колена и поклонили се и примили жиг на чело. Но, неки су смело пришли и снажно му у глас узвикнули: Ми смо хришћани! Верујемо у Господа нашег Исуса Христа! У једном тренутку, блеснуо је мач антихристов и главе хришћанских младића су слетеле и пролила се крв за веру Христову. Гле, воде девојчице, жене и малу децу. Овде се он још више разјари и зарика као звер: Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима! Моментално је следила смрт. Главе су слетеле на под и по храму се пролила православна крв.
Затим, воде ка антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре му: Падни на колена! Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог: ја сам хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си изрод, слуга сатанин и антихрист! Смрт! – страшним, дивљим режањем зарежао је на њих. Сви су пали пред антихристом на колена. Одједном је хиљаде громова загрмело и хиљаде небеских муња огњеним стрелама је летело и тукло слуге антихристове. Одједном, једна највећа огњена стрела, крстолика, слетела је с неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, а круна му је слетела с главе и распала се у прах. А милиони птица су слетели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових.
Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: Идемо даље! Ево, видим опет море крви, до колена, до појаса, ох! Како је много проливене хришћанске крви. Ту сам се сетио речи написаних у Откривењу светог Јована Богослова: "И биће крви коњима до узда". Ах. Боже спаси мене грешнога. Спопао ме је велики страх. Био сам ни жив ни мртав. Гле, видим многи анђели лете и певају: "Свјат! Свјат! Свјат Господ Саваот…". Окренуо сам се. Старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато рекао: Не жалости се. Брзо, брзо је крај свету. Моли се Господу, Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати и брзо је крај.
Затим ме је старац благословио и показао рукама на исток и рекао: Ја идем ено тамо. Пао сам на колена, поклонио му се и видим да се брзо одваја од земље. Запитао сам га тада: Како је твоје име, чудни старче? А онда сам повикао јаче: Свети оче, реци ми како је твоје свето име! Серафим, тихо и лако рече он мени, а то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа.
Одједном, као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио, отворио очи. По челу ми је избио хладан зној, у слепоочницама је ударало, срце је јако лупало а ноге су дрхтале. Изговорио сам молитву: "Да воскреснет Бог…" Господе, опрости мени грешном и недостојном слузи своме Јовану.
Богу нашем слава. Амин.
