У политици нема случајности!
Није чудо што тајна и дискретна друштва у Србији и даље голицају несмањену пажњу јавности.
[You must be registered and logged in to see this image.] Нацрт масонског храма архитекте Николаја Краснова„У политици се ништа не догађа случајно. Шта год да се деси, можете се кладити да је тако планирано.”
И сам повезан с тајним друштвима, иначе масон, наведене речи изговорио је Френклин Д. Рузвелт, знаменити председник САД у три мандата (од велике економске кризе 1933. до пред сам крај Другог светског рата). Наведена тврдња свакако се није омакла једном од славне „велике тројице”, јер је Рузвелт, заједно са Стаљином и Черчилом, тајно креирао архитектонику поратног светског поретка, на састанцима у Техерану 1943. и на Јалти 1944. године. Као што је познато, тај поредак је отишао у историју с падом Берлинског зида 1989. године.
Тај колосални догађај, у још постојећој СФР Југославији, пратиле су последње припреме за обнављање Велике ложе „Југославија”, основане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1919, која се „самоуспавала” 1940. јер је рат већ куцао и на наша врата.
Обнављање рада Велике ложе „Југославија” у јуну 1990. изазвало је изузетну пажњу јавности, медија и истраживача. Ова пажња била је усмерена не само на братство слободних зидара, већ и на друге организације дискретног и тајног карактера, за које су почеле да круже вести како се оснивају и у Србији.
Упркос искуствима из протеклих двадесет година, ова пажња није јењала, шта више, она је расла, јер су у међувремену у јавност изнете многе чињенице и сазнања о овим организацијама, понајпре о масонерији и њеном раду у Југославији и Србији.
Поклопило се то с болним искуством унутрашњих ратова и транзиције на локаланом плану, на шта је утицала трансформација глобалног поретка у коме је успостављена доминација једне суперсиле (САД).
Показало се да су ти процеси више него плодно тло за оживљавање старих и производњу нових уверења, али и предрасуда, о свакојаким силама и скривеној моћи које нам кроје капу и преко наших леђа остварују сопствене стратешке и краткорочне интересе, користећи се у тим работама и утицајем припадника овдашњих (полу)тајних организација.
[You must be registered and logged in to see this image.] Познати симбол слободних зидараНа другом полу јавне сцене, истовремено је дискредитован сваки покушај да се овдашњи ратови, мрвљење државне територије и суверенитета, рационално доведу у узрочнопоследичну везу с глобалним збивањима. Поготово са оним играчима на светској и европској сцени који своје интересе бране на различитим тачкама планете, без обзира на цену коју други плаћају због оружаних, економских и финансијских ратова, због производње бескрупулозних лажи и манипулације доведене до готово непојмљивих размера.
Настојања да се продре у дубину и капиларну структуру тих процеса и њихових последица и у Србији, у поменутом кругу мишљења дискредитује се као приклоњеност „теорији завере”, чијој критици је, на пример, посвећена књига Јована Бајфорда „Теорија завере, Србија против ’новог светског поретка’”. Ова књига је настала на основу Бајфордових докторских студија на Универзитету у Лафбороу у Великој Британији.
Отприлике у исто време када се књига Јована Бајфорда појавила у преводу на српски језик (2006), објављена је још једна књига из овог тематског круга, такође настала на основу одбрањене докторске дисертације, али у овом случају на Криминалистичко-полицијској академији у Београду.
Милош Јанковић, аутор књиге, на листу тајних друштава која данас делују у Србији ставио је масоне, темпларске витезове (Ред витезова Храма јерусалимског) и ротаријанце, при чему је та друштва довео у везу с тајним политичким друштвима на ширем плану, наиме у историјском погледу с карбонарима, а у актуелном смислу са Институтом за међународне односе, Билдерберг групом, Трилатералном комисијом и организацијом „Лобања и кости”.
Као особит феномен, ,,теорију завере” је подвргао критици пре пола века Карл Попер, поричући утицај на историјске токове оних који „заверенички снују да своју мисао спроведу у дело”, односно да свој скривени интерес остваре, а онда да га бране и у пољу јавности.
Отприлике у исто време када је Попер дигао свој глас против „теорије завере”, почетком 1960-их, двојица аутора, Дејвид Вајз и Томас Б. Рос, објавили су књигу под насловом „Невидљива влада”, мислећи на САД, коју ЦИА ипак није могла да забрани, иако је то покушала.
На неки начин, ова књига је запалила искру која је до данас прерасла у неку врсту глобалног пожара, чему је одлучујуће допринео Интернет. Све већи број аутора, конзервативаца и либерала, десничара и левичара, доказује пресудан утицај на свакидашњи живот и на дубље друштвене процесе, оне моћи која је заснована на интересима невидљивих, доминирајућих структура корпоративног финансијског система, који управља унутрашњом и спољном политиком великих сила, пре свега САД, а поготово политиком клијентистичких држава, у које многи убрајају баш Србију.
У тој причи резервисано је место за нејавне и за тајне организације, при чему је масонерији, из много разлога, обезбеђено место на врху лествице јавног интересовања, што је случај и у Србији. Између осталог и зато, што теорија о „масонској завери” дуго траје, покренута је још крајем 18. века, непосредно после Француске револуције.
Богата традиција тајних удруживања на овом простору, којој нису могла да одоле ни многа од највећих имена модерне српске историје, оставила је дубоке трагове деловања не само масонерије, него и других дискретних и тајних организација.
Од „Хетерије”, преко карбонара, анархистичких група инспирисаних „Катехизисом револуционара” Сергеја Нечајева, до теозофа из круга Хелене Блавацке, која је свирала на двору Обреновића, као и низа национално револуционарних организација на преласку из 19. у 20. век, све до најпознатијих „Уједињење или смрт” и „Младе Босне”, а онда и бољшевика.
Времена су се, дабоме, променила.
Данас у Србији делују и припадници Малтешких витезова, односно Сувереног војног и милосрдног реда светог Јована Јерусалимског, Родоса и Малте. Они су пресудно заинтересовани за чувене хришћанске реликвије, руку светог Јована Корститеља, икону богородице Филермосе и честицу Часног крста које се чувају у Црној Гори.
Делује и организација витезова темплара Србије, у оквиру америчког Темпларског реда, организације Ordo Supremus Militaris Templi Hierosolymitani (OSMTH), регистроване у Швајцарској, која је начинила раскид с изворним темпларима.
Шушка се и о раду Розенкројцера, древног мистичког Редаруже и крста, познатог под скраћеницом А.М.О.Р.С. (AntiquusMysticusque Ordo Rosae Crucis), чији припадници тврде да су у овом реду деловали и древни филозофи Талес и Питагора.
Време транзиције оживело је и добру традицију хуманитаног рада ротаријанаца, али је транзиција истовремено уселила на овај простор и представнике неких тешко објашњивих, неонацистичких и неофашистичких крипто организација, о чијим централама може да се закључује искључиво на основу података из виртуелног света Интернета.
Све у свему, није чудо што тајна и дискретна друштва у земљи Србији и даље голицају несмањену пажњу јавности.
Баш зато што никако да се дође до одговора на питање да ли се у политици ишта догађа случајно, или је то што се догађа планирано, као што је тврдио Рузвелт.