Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

Једном давно бијаше духовник који је имао једног ученика којег је волио више од свих других, што је у других побудило љубомору; духовник је – познавајући њихова срца – то схватио.
“Бољи је од вас и понашањем и памећу, рече им. Препустимо га искушењу, тако да и ви то схватите.
И тада духовник нареди да му донесу двадесет птица и рече ученицима: “Нека сваки од вас узме једну птицу, нека је однесе негдје гдје га нико не види, нека је убије, а затим поново донесе.”
Сви ученици тако отиђоше, убише птице и донесоше их мртве,
сви - осим омиљеног ученика; он је донео живу птицу.
“Зашто је ниси убио?” упита га учитељ.
“Зато што је учитељ рекао да се то треба учинити негде гдје нас нитко не може видјети”, одговори ученик. “Али, куда год сам ишао, Бог види.”
“Видите ли сада ступањ његова схватања?” узвикну духовник.
”Успоредите га са схватањем ученика осталих.”
Ученици замолише Бога за опрост.

Св. Николај Велимировић, наш савременик и молитвеник пред Господом учи српски народ о
посту : "Постом се задобија чистота тјелесна на првом мијесту, а кроз чистоту тјелесну и
чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вијере, наде и љубави. Од
неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је
још превасходнија праштање увреда. Постом се човијек вежба за великодушност, а
опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не
спасава без онога. Постом човијек олакшава и тијело и дух од мрака и дебелости. Тијело
постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста.
Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста.

Породица Залетела сам се у странца док је пролазио:
- О, опростите ми, молим вас! - био је мој одговор.
Он је рекао:
- Молим Вас, опростите ви мени, нисам вас видео.
Били смо тако учтиви, тај странац и ја. Отишли смо својим путем и поздравили се.
Али код куће се причала другачија прича: како смо третирали своје вољене, младе и старе.
Касније тога дана, док сам спремала вечеру, мој син је стао иза мене врло тихо.
Кад сам се окренула, готово сам се сударила с њим.
- Макни ми се с пута! - рекла сам уз вику.
Он је отишао, а његово мало срце се сломило. Нисам схватила колико сам оштро говорила. Док сам лежала будна у кревету, тихи Божји глас ми је проговорио:
- Док си делила са странцем уобичајену уљудност, твоја породица коју волиш, била је повређена. Иди и погледај на кухињски под, наћи ћеш цвеће поред врата. То цвеће је твој син донео за тебе. Убрао их је сам - ружичасто, жуто и плаво. Стајао је врло тихо да не поквари изненађење, ниси видела сузе које су испуниле његове мале очи.
Тада сам се осетила тако маленом, и сузе су ми почеле тећи низ лице. Тихо сам отишла и клекла поред његовог кревета:
- Пробуди се, малени, пробуди се! - рекла сам.
- Јеси ли ти убрао за мене ово цвеће?
Смешио се:
- Нашао сам их напољу, код дрвета. Убрао сам их зато јер су лепи као ти. Знао сам да ће ти се свидети, посебно плави.
Рекла сам:
- Сине, јако ми је жао што сам се онако понела данас, нисам требала да вичем тако на тебе.
Рекао је:
- О, мама, у реду је. Свеједно те волим. Ја сам рекла:
- Сине, и ја тебе волим, и волим цвеће, посебно плаво.

Зимска прича



Излазим напоље и као сваки добар домаћин вучем за собом лопату. Меркам тротоар: докле је моје, а одакле је комшијско, постављам невидљиву границу и крећем да чистим снег. Чек`! Још мало провере... Ипак се померам још метар напред. Да, одавде је моје. И, што бих ја чистио туђе....?

Чујем комшијску капију. Излази комшија; и он за собом вуче лопату. На његово кратко: „Добро јутро!“, одговарам „истом мером“. Зауставља се на једно метар од мене. Чистим, и прву линију без снега остављам као под конац. Испод ока гледам комшију. Видим и он нешто мери, завиркује и нишани. Напокон, и он нађе неку своју невидљиву границу. Снажним ударцем лопатом о снег даје ми до знања да је "граница" баш ту - метар и по од мене. Не хајем много за његов гест. Нисам ни ја од “јуче“ па да не знам где је "граница". Видим, и он ставља прву линију под конац.

Окрећемо један другом леђа и крећемо свако ка свом делу! Сваким кораком све смо даље и даље. Само су лопате причале.

По завршеном послу, на улазним вратима сударам се са ћеркицом добро обученом за први снег.

- Тата, идем напоље да се играм... Опааааа! Ал’ је нападаоооо!

Улазим, размичем завесу и кроз прозор гледам онај “ничији“ бели део тротоара оивичен "границом" црног асфалта. Не, ја га нећу чистити! Случајно погледах у комшијин прозор; тамо се завеса врати на своје место. Вратих и ја моју! Након два сата моја ћеркица улази у кућу. Хвата ме за руку; видим осмех среће и задовољства на њеном лицу. Излазим на улицу, видим, и комшију његов мали синчић вуче за рукав. Тамо, на оном ничијем делу, имам шта видети. Тако великог и лепог Снешка Белића ја невидех одавно! На Снешку, капа од малог Уроша, око врата Миличин шал, нос од шаргарепице, очи лоптице скочице, наша метла и њихова лопатица.
- Прелепоооо! - излете реч усхићења комшији и мени у исто време. Као по неком договору.

- Хвала вам што сте оставили овај део неочишћен – рече моја Милица.

- Хвала вам што сте мислили на нас – рече комшијин Урош.

Комшија и ја се ни не погледасмо. Можда од срамоте... Можда због новог најављеног снега и нових „граница“... Можда и због зима које ће нас тек задесити.

Или због наше паметне деце.

Зато, пустимо нашу децу да се играју без “наших граница”!!!

СУЗЕ БОГОРОДИЦЕ
Неки од хиландарских монаха као своју рукодељу праве од бобица неке биљке бројанице, које се зову "сузе Богородице". Уз бројанице се добија папирић на коме је написано следеће предање о томе како су оне настале: "По предању ова биљка "Богородичине сузе" израсла је код распећа Христовог од суза Богородичиних које падаху на земљу. Давно беше монах који туговаше много јер не могаше научити плести бројанице. Тада му се престави Пресвета и питаше га: "Зашто тугујеш, чадо?", а он узврати: "Не могу научити плести бројанице." Тада му дарова Богомати ове семенчице говорећи: "Узми ове сузе моје и узгајај их на рукодељ, те прави бројанице молитве говорећи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме" и "Пресвета Богородице, спаси нас."

Гњев и смирењ

Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.

Видјевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гњев и Смирење, који баш туда пролажаху.

- Хајде да им помогнемо! – предложи Гњев.

- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те поче да прихваћа и раздаје кофе.

- Ја ћу да надгледам.

И Гњев, почевши да шета између људи, наређујући им, примјети неког човијека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човијек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човијека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, почеше да разилазе.

Пред ватром, која је надирала, осташе само Смирење и Гњев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.

- Зар хоћеш да спалиш село, лудаче?!? Шта ти је? – продера се Гњев на њега.

- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горити или не? – упита кротко Смирење.

Посрамљени Гњев се не усуди да изусти ни ријеч.

Читаво Свето Писмо и сва црквена историја пуни су безбројних примера којима се доказује велика сила покајања.

"Неки разбојник - прича Паладије у Лавсаику - био је ухваћен на делу и доведен у Арсенаит, град у Тиваиди. После многих мука осуди ли су га на одрубљење главе. Када је са војницима пошао изван града, на место злочина које се налазило шест стадија далеко, за њим је пошао и непознати монах који је желео да гледа извршење казне. Видевши монаха како иде за њим, разбојник му рече: Авво! Зар ти немаш келију и своја посла?' Монах одговори: 'Имам'. Разбојник ће на то: 'Па што онда не седиш у келији и не плачеш због својих грехова?' Монах одговори: 'Брате! Ја сам веома лењ, моја душа нема скрушености, зато сам пошао да гледам како ћеш умрети. Можда уз помоћ тог призора дођем до скрушености'. Тад му разбојник рече: Авво! Седи, Бога ради, у својој келији, благосиљај и хвали Спаситаља Христа. Од времена када се Он ваплотио и умро за нас грешне, човек више не умире'"

Св.Игњатије